Kako su društvene mreže odvele izbornu tišinu u istoriju

Ukoliko ste jedan od tri miliona ljudi u Srbiji koji koriste Fejsbuk, poslednjih dana pred izbore bili ste svedoci jednog novog kulturološkog fenomena koji nam je ova društvena mreža preko noći donela – potpuno obesmišljavanje pojma „izborna tišina” u našem društvu. Mislim da je vreme da se preispitamo da li u novonastaloj situaciji taj zakon ima smisla, jer se čini da će vrlo brzo morati da bude promenjen.

Ukoliko niste korisnik ove društvene mreže, dozvolite da pojasnim. Pre svega, Fejsbuk koristi tri miliona ljudi (možda i više), što čini skoro polovinu Srbije. Naš zakon nije definisao Fejsbuk kao medij. Međutim, ljudi širom Srbije masovno čitaju Fejsbuk kao prvu stvar ujutru, uz kafu, zatim u dokolici, u pauzi, na poslu, dok čekaju autobus, i do kasno u noć dok im glava ne padne od umora. Provode na njemu po nekoliko sati dnevno. Ako to nije medij, ja ne znam šta jeste.

Na tom mediju, usred ,,izborne tišine”, mogle su se videti reklame svih vodećih stranaka na ovim izborima, kampanje, antikampanje, anti-antikampanje. Klikom na ove reklame, korisnici bi odlazili na razne sadržaje, počev od Tomine diplome do Tadićeve izjave o ponosu, ,,igrice o Đilasu” i slično. Ovo su sve stvari koje su stranački timovi radili, tokom predizborne tišine, i na sam dan izbora, i koje su mogli da obustave u dva klika da su hteli, ali nisu.

Zašto nisu? Pa, pre svega, zašto bi? Zakon im ne može ništa jer Fejsbuk nije definisan kao medij. Naravno, neko bi rekao da je dovoljno da se Fejsbuk i Tviter definišu kao mediji koji potpadaju pod izbornu tišinu, ali se tek tu stvari komplikuju. S obzirom na to da Fejsbuk nije u Srbiji, moguće je postaviti bilo šta tako da niko živi ne može da raspetlja šta se desilo. Na primer – pozvaću drugara u Kirgistanu da on otvori kreditnu karticu na ime babe od svog komšije koja živi u nekom bespuću, i tom karticom ću platiti reklamu za određenu stranku koju ću postaviti potpuno anonimno.

Dakle, nije moguće goniti postavljača. Dobro, da vidimo dalje - zakon može da kažnjava stranku koja se reklamirala. Ali i to je besmisleno. Neko će onda uzeti i namerno postaviti reklamu za protivničku stranku kako bi im ,,smestili”. Kad se sve ovo stavi na papir (uz procenu da će do sledećih izbora na Fejsbuku biti jedno pet-šest miliona Srba koji će sve više upijati informacije odatle, a sve slabije sa televizije), dolazimo do zaključka da izborna tišina kao koncept postaje jednako smislena kao i stavljanje znaka ,,Ne parkiraj nosi pauk” na mestu do kojeg pauk ne može da dopre.

Ali nisu samo stranke te koje su aktivne na društvenim mrežama tokom izborne tišine. Sve i da neki mađioničar uspe da smisli pravni mehanizam koji pokriva sve slučajeve sa strankama, šta je sa građanima? Svako od njih ima privatni profil na društvenim mrežama, neke od njih prati i po nekoliko hiljada ljudi. Ko će da nadgleda pet miliona ljudi i da procesuira njih milion koji su prekršili izbornu tišinu? Dva miliona sudija i advokata?

Stranke su na ovim izborima ,,nanjušile krv” kada su društvene mreže u pitanju, i tek sada shvataju potencijal tog medija, koji se najviše pokazao tokom izborne tišine. Verujte mi da ovo što smo videli nije ništa u odnosu na ono što taj medij pruža. Na sledećim izborima biće sve mnogo organizovanije, pronaći će ljude koji su uticajni, uposliće ih da agituju, i biće mnogo jače oružje. Postojaće 1001 način da se zaobiđe izborna tišina, a društvene mreže će biti toliko jake da će poštovanje tišine na ostalim medijima biti pomalo smešno.

Ukidanje izborne tišine ne bi bilo ništa strašno. Postoje mnoge zemlje koje je nemaju – Nemačka, Švajcarska, Velika Britanija, Belgija, Danska, Norveška, Finska... u SAD je izborna tišina neustavna jer bi se smatrala povredom 4. amandmana i slobode govora. Hrvati su pokušali prošle godine da primene izbornu tišinu na Internet, ali ona se sastojala samo u tome da je strankama zabranjeno da emituju poruke sa svojih profila na društvenim mrežama. To je pomalo besmisleno, jer te poruke ionako čitaju ljudi koji su njihovi ljubitelji i koji ionako glasaju za njih.

Obesmišljavanje pojma izborne tišine koje su nam doneli društveni mediji nije problem samo kod nas, već svuda u svetu. Stoga, voleo bih da pokrenemo neku javnu raspravu o ovom problemu. Ukoliko se pokaže da izborna tišina kao takva prestaje da biva održiv koncept, onda je najbolje da je i zvanično ukinemo.