Između dve vatre

Eto, tako biva kad si mlad, lud, živiš u Srbiji, studiraš u Beogradu, i to na Filozofskom fakultetu na katedri za sociologiju, pa ti uđu u glavu sve te kritičke bubice, teorijske orijentacije i šarenilo plakata predizbornog vašara na ulicama ovog istumbanog, vrtoglavog grada. Tako to biva, kad se uzmeš pisanja jalovih pričica, usred semestra, gde te čekaju vrli seminarski radovi, kolokvijumi, poenčići bolonjskog nam sistema obrazovanja, kad te čekaju obaveze i glumljenje primerenog studenta, jerbo si još na grbači roditelja, rodbine i prijatelja, koji polažu u tebe sve nade da ćeš diplomirati u roku i sa odličnim uspehom, dabome, jerbo nisi valjda mislio da sa dvadeset možeš biti svoj čovek. Svačiji si, samo nisi svoj. Eto.

A ja se ovde bavim nekakvim zapažanjima o svetu oko mene, o predizbornoj i postizbornoj groznici, o neizvesnosti koja talasa u vazduhu između pozitivnih vibracija proleća i negativnih vibracija neraspoloženja Beograđana i ostalih došljaka, ko zna zašto, verovatno jer je život težak. U tom kontekstu, političari su jedva dočekali ovo proleće, miomirisno i puno obećanja, proleće koje obećava, jao čuda! Dočekali, gospoda, da nam prozbore koju o prosperitetu, o promenama i reformama, o sigurnosti i ulasku u famoznu Evropsku uniju, prokleta bila noćna mora naša, o penzijama i kreditima...

Stipendije nikom ni na kraj pameti, jer smo mi studenti manjina, pa kao što to biva, manjine ostaju iza zavese, dok se predstava odvija u najboljem mogućem izdanju „plus 65 i ostali”, sa sve balonima i propagandnim materijalom simpatične im stranke. Živela Srbija! Vazda živi, koliko vidim. Samo, treba i misliti.

Rekli bi ljudi šta se žalite, deco, ko vam je kriv, što ne izađete na izbore ako hoćete nešto da menjate, što ne glasate, pa onda lajte kako niste dobili to što hoćete, ne, vi sedite i pijete, a za vas glasaju stari i kroje vam sudbinu, ustanite, deco, pa pred kutije! Moglo bi to tako da se zajeda u naš mladalački ponos. Međutim, ako pogledamo malo dublje kako stvari stoje, nešto tu nije kako treba.

Ako bih se izražavala u moje ime i ime mojih drugara, onda bih rekla da je sve otišlo u znaseveć gde, da od tih imena na izbornom listiću ne znam koje da zaokružim, jer mi nijedno ne nudi – ne blistavu budućnost, med i mleko i te koještarije – nego bar pristojan život punoletnog građanina jedne države, koji može sam sebe da izdržava dok studira i da pritom postigne sve obaveze fakultetskog ustrojstva, bar to, eto, a takvog jednog predstavnika građana još nisam srela, a bogami, ni moji drugari, rekli bi mi sigurno.

Osim toga, te bajkovite i raznobojne pričice za „infantilne odrasle i starmalu decu”, nešto mi ne idu uz moj nivo obrazovanja i inteligencije, koji, moram priznati, i nije toliko zadivljujući, nisam bila genije u srednjoj školi, molim vas.

Dakle, ako to vređa moje predstave o ovom svetu, šta da kažem za vrsne intelektualce, naučnike, umetnike i ostalu kompaniju? Mogla bih reći jedino sledeće: da su se ti vrsni pojedinci malo zeznuli, pa napustili svoj intelektualni svet i malo prošetali ovim ludačkim ulicama, pored nas običnih smrtnika, pijacama, kafanama, trgovima, školama, opštinskim kancelarijama, da su se bar malo potrudili da udare šamar nekulturi, lažnim nadama, političkim igrarijama i sličnim fenomenima srpske svakodnevice, možda bi nešto i mogli da promenimo. Možda bi se mladima više svidela reč nekog pisca, fizičara ili glumca, nego diplomata, spekulanata i retoričara koji svaki dan zevaju na televizijskim ekranima i internet portalima.

Dve su vatre koje gore u ove dve nedelje, jedna 6. maja, druga 20. Mi se igramo između njih, igramo se ubeđenja i verovanja, igramo se teoretisanja i zaključivanja, kombinujemo sve one dečje igre poput „Ne ljuti se, čoveče” ili „Monopola”, pa onda „Riziko”, pa onda ona čuvena rečenica „Hleba i igara”, vrlo lepo pristaje nama dobrim igračima! Doduše, ne igramo se mi samo između dve vatre. Nešto nam se odužila ova igra, neumorni smo!

Živela Srbija! Živela! Pitam se, što se ne kaže: Neka živi! – u prezentu.

Studentkinja