Konkurent mi je samo Opra Vinfri

Za Rebeku Mekdonald kažu da je jedna od najmoćnijih žena Amerike. Došla je u Kanadu pre 38 godina bez igde ičega, a danas se vrednost njene kompanije „Džast enerdži” procenjuje na oko dve milijarde dolara. Rođena je u Sarajevu kao Ubavka Mitić, ali se posle godinu dana preselila u Beograd. Majka joj je bila posleratni direktor Narodne banke u Sarajevu, a otac, elektromašinski inženjer, visoki funkcioner Ministarstva rudarstva i energetike. Često ponavlja, „ja sam okej”, ali ona najbolje zna šta je sve u životu preturila preko glave.

Zašto ste otišli u Kanadu?

Iz Beograda sam otišla 1974, jednostavno sam pobegla od svoje stroge i ambiciozne mame. Moja sestra, na žalost, nije uspela da pobegne i ubila se. Imala sam skoro 22 godine kada sam pobegla avionom za Toronto. Želela sam da idem u SAD, ali američka ambasada nije htela da me primi, pa sam otišla u Kanadu, koja je tada imala malo ljudi.

Kako ste iz te pozicije došli do toga da danas imate kompaniju vrednu milijarde dolara, koja strujom i gasom snabdeva četiri miliona ljudi?

Vrlo teško, i nije fraza kada to kažem. Danas, ne samo što snabdevam već i proizvodim struju, „zelenu energiju”, imam 40 projekata vetrenjača po čitavoj Severnoj Americi.

Kako ste uopšte počeli biznis? Vaše prezime nasledili ste od pokojnog muža?

Pirsona sam upoznala na jednoj zabavi, kako to obično biva. Poticao je iz prosečne kanadske porodice, gde je on bio najmlađe, jedanaesto dete. Za mene je on bio kombinacija Roberta Redforda i Džona Kenedija, vrlo šarmantan i zgodan. Imao je malu firmu za prodaju filtera za vodu, ali sam od njega naučila najvažnije u američkom biznisu: ni najbolja ideja i proizvod ne vrede bez dobre prodaje. Radila sam kratko sa njim, ali sam ubrzo otvorila svoju firmu za prodaju energije. Nije verovao da žena, i još sa akcentom, može da krene od nule i uspe u tom svetu, mislio je da je to rezervisano samo za velike kompanije.

Gospodin Pirson je tragično nastradao pre 20 godina.

Imamo dvoje dece, Danijela (32) i Aleksandru (30) i od njih troje unučadi. Te noći, Pirson je krenuo svojim novim „mercedesom” iz naše vikendice za Toronto da pokupi Danijela, koji je upravo okončao završni, šesti razred i bio najbolji učenik i sportista u školi. Želeo je da sa njim provede nedelju dana, a Aleksandra i ja da posle dođemo. Uz put naleteo je zadnjim delom na šljunak, automobil se prevrnuo i on je naprosto izleteo kroz otvor na krovu i na mestu poginuo.

Imali ste verovatno i druge emotivne veze posle toga?

Ne mogu da kažem da sam imala emotivne veze. Da li je bilo flerta? Apsolutno! Došla sam u fazu da sama sebe pitam: da li sam ljudima interesantna zbog mene same ili zbog statusa koji dobijaju sa mnom? Ali, verujte da ne susrećem neke originalne udvarače, sve je to vrlo obično. Mislim da muškarci veruju da sam nedodirljiva.

Rat u bivšoj Jugoslaviji sigurno vas je stavio u tešku situaciju?

Kada jednom uđete u najviše slojeve društva, onda vas svi prihvate i veoma sam ponosna što sam Srpkinja. General Luis Mekenzi, moj dobar prijatelj, bio je komandant „plavih šlemova” i mi smo često pričali. Jesu ga optuživali da je naklonjen Srbima, ali on je samo govorio istinu. On voli Srbe i verovao je generalu Mladiću, jer ga nikada nije slagao, za razliku od drugih strana u sukobu.

Nije tajna da bi vas kanadski političari rado videli i u visokoj politici, na mestu ministra, ili premijera? Da li imate takve ambicije?

Mogla bih to da budem, ali ne želim. Par puta su me već pitali da budem najpre kandidat vladajuće Konzervativne partije za poslanika, a onda mogu da budem i vođa partije, odnosno premijer, ali sam ih glatko odbila. Međutim, ja sam i ovako veoma aktivna u politici, moj najbolji prijatelj je aktuelni ministar spoljnih poslova Kanade, sa njim idem na letovanje zajedno. Sa druge strane, u Srbiji ne poznajem baš nijednog političara. Jedino bi me eventualno zanimalo da, kad baš ostarim, budem ambasador. Možda i u Srbiji, zašto da ne?

Vi ste, od 2009, član elitnog kluba „Horacio Alger” u Vašingtonu, koji okuplja 300 najmoćnijih ljudi SAD i Kanade, među kojima su sada ili su bili Henri Ford, Džerald Ford, Ronald Regan, Henri Kisindžer, Bil Gejts, Opra Vinfri...

Klub je startovao posle Drugog svetskog rata, imenovan po piscu Algeru, koji je pisao priče o tome šta je sve moguće postići od nule. Upravo takve ljude klub i okuplja. Ako želite da znate ko je ko u Americi, znajte da su oni svi u ovom klubu. Trenutno sam u užem bordu ovog kluba, među 20 ljudi.

Ovi ljudi vladaju Amerikom?

Imaju uticaja. Vladaju biznisom uglavnom. A biznis i politika su povezani.

Da li je to neko tajno društvo, svetska vlada, kao što se priča?

Nije tajno društvo. Neću vas lagati, mi pričamo o svemu, o svim problemima na zemlji, čak i u svemiru. Doniramo svoj novac američkoj deci. Recimo, mi smo sada protiv toga da gospodin Barak Obama ponovo bude predsednik SAD, mislimo da je Mit Romni bolji izbor za američku ekonomiju.

Da li vi lično utičete na događaje u svetu?

Ne. Mogu da utičem samo na ono što se dešava u mojoj firmi. Lično, veoma sam zabrinuta za budućnost planete.

Šta biste poručili srpskim političarima?

Da se fokusiraju na eliminisanje korupcije.

Ko vam je konkurentkinja među poslovnim ženama Amerike?

Niko, možda samo Opra Vinfri, ali moj uzor u životu je Margaret Tačer.

Koliko novca ste u životu poklonili drugima?

Veoma mnogo.

----------------------------------------------

Milion Srba po jedan evro

Rebeka Mekdonald pomaže Fondaciji „Ana i Vlade Divac”, doniravši ovih dana 200.000 dolara za njihov projekat izgradnje stanova za izbeglice u Malom Mokrom Lugu, gde će se preseliti prognanici iz kolektivnog centra u Krnjači. Sada podržava Divčevu ideju da milion Srba daje mesečno po jedan dolar ili evro i da se taj novac ulaže u projekte koji dobiju najviše glasova preko interneta.

----------------------------------------------

Ljuta na Glišića

Naša sagovornica ima pravni problem sa ocem predsedničkog kandidata Vladana Glišića, Negoslavom.

– Posle smrti moje sestre, majka je napustila stan u Beogradu od 54 kvadrata, u zamenu da joj Glišić izgradi komfornu kuću sa centralnim grejanjem u Aranđelovcu. Kuća nikad nije dobila grejanje, a kada sam želela da je poklonim izbeglicama, ispostavilo se da nije u majčinom vlasništvu. Prevarili su je, uzeli i stan i kuću. Sad sam došla da ih tužim, ne zato što mi je važna ta kuće nego iz principa.