Golicljive plate

„Politika” je juče objavila podatke o platama deset najplaćenijih direktora najvećih nemačkih firmi – od „Folksvagena” i „Simensa”, preko Dojče banke do Nemačke pošte. Na spisku, koji je pisac ovih redova video, nalazilo se 30 imena najboljih menadžera najvećih nemačkih kompanija koje čine DAH – nemački berzanski indeks. U pitanju su milionske sume. U evrima. Naravno. I to je deo jedne priče.

Druga priča, ili tek njen početak, bili su pozivi naših čitalaca. Zovu ljudi i pitaju – kada ćete objaviti spisak naših najplaćenijih direktora? Prvo što smo mogli da prozborimo bilo je – nemamo te podatke, ali i da ih imamo – mnogi se smatraju poslovnom tajnom, zbog čega se može dopasti suda. U mnogim firmama se i samo raspitivanje o platama u kući smatra težom povredom korporativne discipline zbog koje se, u težem slučaju, može ostati i bez posla.

I tako, opet, dolazimo do stare dileme – da li naše plate i ukupna primanja (bonusi) treba da budu prvorazredna tajna ili spadaju u korpus uobičajenih informacija od opšteg značaja. Da li je svako raspitivanje o nečijoj plati, bilo direktora, ministra bilo fudbalskog trenera, pa i svog kolege sa posla, zabadanje nosa u tuđ džep? Svejedno iz kog razloga – čiste znatiželje ili zavisti. Ili, možda, i o tome treba da postoje neka društvena pravila igre. U Nemačkoj tajne nema. Prvi čovek „Folksvagena” Martin Vinterkorn zaradio je lane 16.596.200 evra. I tačka.

Kod nas je muka živa doći do podatka kolike su plate i ukupna primanja, recimo, direktora javnih, državnih preduzeća i članova njihovih upravnih odbora. Zašto? Pravog, suvislog odgovora – nema. Zato što to nije red ili je, možda, u pitanju arogancija državnog činovništva? Da se ne izaziva zavist siromašnih, da se ljudi koji su bolje plaćeni ne izlažu javnim osudama ili da ih takav podatak ne izloži bezbednosnim i drugim rizicima? Ne stoji. U pitanju su visoki državni činovnici s natprosečnim platama koje i mi, kao poreski obveznici, plaćamo.

U vreme ne tako davnog realnog socijalizma o platama svakog zaposlenog, pa i direktora, odlučivali su radnički saveti. Znalo se sve do u dinar. I šta smo imali od toga. Ništa. Igrali smo se radničke demokratije u kojoj je, navodno, portir Pera odlučivao o plati svog direktora. Da li baš? Danas – plata prvog čoveka privatizovane kompanije tajna je broj jedan. O njoj Pera ne sme ni da se raspituje. Novi sistem – nova pravila.

I tako, opet, dolazimo do nas i nasušne potrebe da se i mi u svim ovim tranzicionim vremenima odlučimo – jesmo li za javno objavljivanje podataka o golicljivim platama, sa svim posledicama koje iz toga proističu, a to znači, recimo, da se zna i koliki je porez plaćen ili smo za to da ih i dalje držimo pod velom tajne pravdajući sve to zagarantovanom dozom privatnosti? Dobro je što imamo poverenika o informacijama od javnog značaja i zaštiti podataka o ličnosti, ali za ono što Nemci rade sa svojim informacijama o platama – potrebno je mnogo više. Ne samo u evrima.