Nacija debelih

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – „Zažmurite i zamislite 110 miliona predebelih ljudi kako gaze američkim trotoarima. Garantovano ćete poželeti da oči brzo otvorite.”

Ovim rečima je svoju kolumnu u „Vašington postu” započela poznata novinarka prestoničkog dnevnika Ketlin Parker, dajući svoj doprinos uzbuni koju je izazvala najnovija prognoza nacionalnog Instituta za medicinu, ogranka Nacionalne akademije nauka.

Prognoza da će se do 2030. znatno pogoršati već veliki problem nacije, prevelika gojaznost od koje danas pati 78 miliona Amerikanaca (uključujući i 12 miliona dece). Da će ih, umesto današnjih 36, biti čak 42 odsto. Tri puta više nego pre pola veka.

Ovo predviđanje, kao i svako drugo, ne mora da se obistini, ali je bilo dovoljno sumorno da pokrene novi krug debate kako da se epidemija zaustavi.

Na njene uzroke, u svom tekstu skrenula je pažnju i Parkerova, korigujući već u drugom pasusu hipotetični prizor sa trotoara američke budućnosti: debeli u stvari neće gaziti po njima, već će biti u svojim automobilima ili u redovima ispred prodavnica brze hrane.

Vodeći autor studije pomenutog instituta Erik Filkenstajn, koji na Djuk univerzitetu predaje prehrambenu ekonomiju, na konferenciji za štampu povodom prezentacije rezultata pozvao je da se „interveniše u interesu javnog zdravlja”.

Gojaznost je naime izazivač mnogih bolesti (dijabetesa pre svih), pa i bolest po sebi. U godišnjim nacionalnim izdacima za zdravstvo na ovakve pacijente odlazi devet odsto, bezmalo 200 milijardi dolara. Debeli naime mnogo češće traže pomoć lekara nego oni normalne težine.

Nova prognoza je i neka vrsta potvrde da je kampanja kojoj se na čelo stavila prva dama Mišel Obama, da se Amerika „pokrene” i da počne na menja svoje prehrambene navike, zasad bez rezultata.

Komentari i analize iz američkih medija koji se mogu pročitati ovih dana ponovo iznose ono što se već odavno zna: da je gojaznost rezultat ne samo neumerenih apetita zaista velikog broja Amerikanaca, već i mnogih „sistemskih” faktora koji je pospešuju.

Kao prvo, Amerika nije gladna, hrane je ovde u obilju i za nju se ne troši veliki deo kućnih budžeta. Ali problem je u tome što je ona najkaloričnija ujedno i najjeftinija.

Prehrambena industrija je veoma razvijena, lanci restorana „brze hrane” (ovdašnji izum koji je izvezen i u ostatak sveta) sveprisutni su, a radna i porodična kultura ne podstiču spremanje zdravih obroka u sopstvenoj kuhinji, već je prvi refleks da se na povratku s posla usput kupi ili poruči nešto gotovo.

Hrana koja se kupuje u samoposlugama najčešće je previše zaslađena, što je rezultat prekomerne, ali profitabilne, upotrebe takozvanog visokofruktoznog kukuruznog sirupa, zaslađivača i konzervansa u isto vreme. Šest puta je slađi od šećera i njegova hemija mnogo više goji, ali je isplativ jer je jeftiniji.

Svaki Amerikanac u proseku kroz svoje obroke konzumira oko 27 kilograma ovog sirupa godišnje, zbog čega nije iznenađenje da je ovde 26 miliona dijabetičara i još 79 miliona onih koji su sa povišenim nivoom šećera u krvi kandidati da to postanu.

Učinak „brze hrane”, čiji je simbol „Mekdonalds”, 2004. je veoma uverljivo demonstrirao režiser Morgan Spurlok dokumentarnim filmom „Moje superuvećanje” (koji je bio kandidat za „Oskara”), u kojem je lično bio zamorče: punih mesec dana je doručkovao, ručao i večerao isključivo u „Mekdonaldsu”.

Deo eksperimenta je bio i da uzima veću porciju kad god mu se ponudi, a svoje fizičke aktivnosti prilagodi onima prosečnog Amerikanca. Rezultat je bio da se ugojio 11 kilograma, holesterol mu je (iako je pre toga bio natprosečno zdrav) skočio na 230, zamastila mu se jetra, postao je depresivan…

Pod stručnim nadzorom supruge, nutricioniste, trebalo mu je 14 meseci da se vrati na svoju normalnu težinu od 84 kilograma.

Uzbune slične ovoj, kao i kampanje da se gojaznost smanji, vođene su i ranije, a najsvežija je ona iz 2009. u kojoj je Kongres, uz saglasnost obe partije, preporučio standarde za marketing prehrambenih proizvoda za mlađe od 17 godina (pošlo se od toga da odrasli bolje rasuđuju).

Usledila je očekivana protivofanziva ove industrije koja je za lobiranje da se to ne primeni potrošila 41 milion dolara. Prema nedavnom izveštaju Rojtersa, prehrambeni lobi je za suprotstavljanje kampanji zdrave hrane predsednikove supruge i pooštravanje regulative uložio ukupno 175 miliona.

Institut za medicinu je ovoga puta, uz prognozu o porastu gojaznosti, predložio i niz mera koje bi mogle da je spreče: uvođenje minimuma od 60 minuta fizičkih aktivnosti dnevno u školama, dodatno oporezivanje zašećerenih „soda” (ovdašnje ime za gazirane napitke), pooštravanje standarda za hranu namenjenu mlađima od 18 godina i slično.

Ali to je odmah naišlo i na politički zid, jer bi, kako je obrazloženo, bilo iskorak u pravcu uspostavljanja „države dadilje”, odnosno mešanje vlasti u sferu koja ne može biti ličnija, ishranu, kao i napuštanje „pojedinačne odgovornosti”.

Dakle, ništa od novih propisa koji bi otklonili i očigledne paradokse, poput onoga da je pica, koja se u raspravama o gojaznosti opisuje i kao veliki „neprijatelj nacije”, u školskim jelovnicima svrstana u „povrće”.

Ovi podaci o „naciji debelih” su u očiglednom kontrastu sa holivudskom promocijom vitkih i mišićavih. Veliki broj trkača, brzohodača i rekreativnih biciklista koji se na ovdašnjim ulicama sreću svaki dan svedoči da ovde postoji i kultura zdravog tela. Ali se sreću i debeli koji, ako možda nisu dominantniji, onda su u svakom slučaju – primetniji.