Evropa neće propasti

Dok su zvaničnici u Firenci predvođeni Žozeom Manuelom Barozom podizali čaše u vis a građani u gradovima širom Evrope obeležavali dan posvećen Starom kontinentu, zgrade Evropskog saveta i Evropske komisije na briselskom skveru Šuman bile su neuobičajeno puste. Dan Evrope bio je neradni dan za većinu birokratije EU smeštene u Briselu, a prestonica EU ovog 9. maja delovala je kao da nema šta da slavi. Možda zaista i nema šta da slavi. Ali, ne zato što se bliži, za neke veoma priželjkivani, krah ideje o evropskoj porodica naroda, već zato što na realizaciji tog projekta mora još da se radi.

Šezdeset dve godine od kada je francuski državnik Robert Šuman u deklaraciji izložio viziju ujedinjene i nadnacionalne Evrope, Stari kontinent se suočava sa sumnjama da će propasti neke od njegovih najznačajnijih dostignuća – Šengenski sporazum kao rezultat ideje Evrope bez granica, evro kao rezultat ideje o zajedničkoj valuti, pa i sama Evropska unija kao plod želje da se stvori evropska zajednica naroda.

Međutim, sva je prilika da je kriza dovela EU u ovu situaciju ne zbog toga što nema leka za tešku ekonomsku situaciju, već zbog toga što EU pati od manjka pravih lidera – državnika koji će povući nepopularne poteze zarad opšteg dobra.

Isuviše lako je bilo optužiti Šengenski sporazum za talas ilegalnih imigranata i kao jedini lek predlagati vraćanje graničnih kontrola. Možda je ta populistička retorika donela još koji glas nekim od lidera EU (premda Nikoli Sarkoziju očigledno nije pomogla), ali svako ko iole zna kako ilegalni imigranti i kriminalci uspevaju da se dokopaju EU vrlo dobro zna da su policajci na unutrašnjim granicama EU tu bespotrebni. Uostalom, iskustvo sa ovih prostora jasno ukazuju da su, pre vizne liberalizacije, ilegalni imigranti i kriminalci nekad lakše dolazili u EU nego najbolji studenti ili profesori univerziteta koji su na jedvite jade dobijali vize.

Isuviše lako je reći da zbog krize treba zaštititi nacionalne privrede protekcionističkim merama, kao i da je bolje vratiti se na nacionalnu valutu umesto evra. Poprilično je lako svu odgovornost za potrese u evrozoni prebaciti na Grke, Špance ili Irce i od njih očekivati da samo štede i da će tako spasti i svoje ekonomije i evro. Još lakše je reći da ako ne poštuje pravila Grčka treba da izađe iz evrozone.

Mnogo teže je priznati, na primer, da su Berlin i Pariz svojevremeno žmurili na pokazatelje da Grčka još nije ekonomski stasala za evrozonu. Štaviše, ni Italija nije bila ali je nemački kancelar Helmut Kol insistirao da Rim bude u ovom klubu. A još teže je sada se fokusirati kako pomoći Atini da ostvari priželjkivani ekonomski rast. Za Nemce, na primer, posebno teško je priznati da bi ekonomije evrozone mogle da se osveže povećanjem inflacije i štampanjem para, čime se Amerika izvukla iz ekonomskog posrnuća.

Premda sada iz Berlina stižu nagoveštaji da će se zalagati „i za štednju i za ekonomski rast”, Nemci su, čini se, brzo zaboravili kako su nadomestili ogromne troškove ujedinjenja dve Nemačke. Upravo su zahvaljujući tržištu u istočnoj i južnoj Evropi devedesetih godina uspeli da ostvare značajan trgovinski suficit koji je umanjio ekonomske potrese izazvane spajanje Zapadne Nemačke sa znatno ekonomski posrnulijom Istočnom Nemačkom.

Dakle, neophodno je vratiti se na jednu od osnovnih evropskih vrednosti – solidarnost. Nije dovoljno samo biti „hrabar” i reći da evro ima konstrukcionu grešku jer evrozona nema zajedničku monetarnu i fiskalnu politiku. Neophodni su državnici koji će sada, u najizazovnijim vremenima za EU, raditi na još jačem evropskom integrisanju i stvaranju fiskalne unije. Da je evrozoni neophodna zajednička ekonomska vlada na posredan način potvrdio je i veliki evroskeptik britanski premijer Dejvid Kameron, izjavivši „Dejli mejlu” da nigde u svetu ne postoji područje sa jedinstvenom valutom, a sa više od jedne vlade.

E, tu se dolazi do liderstva koje manjka u Evropi. Umesto pravih državnika, Evropa je prepuna političara, koji u Briselu sa kolegama donose konsenzusom odluke koje se tiču „dvadesetsedmorice”, a kada se vrate kući kažu da je to odluka „onih iz Brisela”. Kada stvari idu dobro, onda je to njihova zasluga, a kada stvari krenu nizbrdo onda je to odgovornost Brisela. Sa takvim liderima palanačkog mentaliteta, nije ni čudo što pada popularnost evropske ideje.

Isuviše lako je otpisati ideju o EU. Neophodno je biti državnik poput Šumana i predložiti blisku saradnju naroda koji su se samo pet godina ranije ubijali. Danas, kao i uvek kada je bila u krizi, Uniji je neophodna još veća integracija. Ali, i neki savremeni Robert Šuman.