Srpsko kretanje u mestu

Srbija iskazuje neodoljivu potrebu da bude jedinstvena. Otkako se krajem 2008. Evropom poput srednjovekovne kuge proširila epidemija državne prezaduženosti, čak 11 vlada je platilo ceh svojim biračima nezadovoljnim što političari ne uspevaju da ih izvuku iz krize i što na njih prevaljuju mere drastične štednje.

Svaki pokušaj interpretacije zaokreta birača prema levici ili desnici, prema različitim političkim idejama je greška. Realnost je mnogo prozaičnija.

Savremeno evropsko biračko telo lakše je razumeti ako se pođe od toga da je ono nezadovoljno svim vladama, svih mogućih orijentacija – isključivo zato što nisu u stanju da zaštite njihov životni standard i da odgovore na njihove svakodnevne brige. Zato su, sem mera štednje, birači glasali protiv svojih političkih establišmenta.

Ali, dok kriza kosi evropske lidere ne gledajući da li su na desnici, levici ili na centru, vladajući političari Srbije su pošteđeni. Bazična koalicija, čije rezultate tokom protekle četiri godine treba tražiti mikroskopom, po svemu sudeći i dalje ostaje na vlasti.

Ono što elementarna evropska logika izbora izražava kroz formulu kažnjavanja i nagrađivanja, ovde izgleda ne važi. Srpske demokrate su, istina, dobile manje nego 2008, ali daleko više od količine opšteg nezadovoljstva srpske ulice.

Oni koji su s raznih strana tražili glas za promene i preokrete dobili su manje nego što se očekivalo.

Tako pomislim da u Srba da postoji neki neobjašnjiv bag, šta li. Duboko konzervativan strah od promena, dogmatska lojalnost strankama kao da se oko nas ništa ne menja, podanički mentalitet koji pogoduje onima na vlasti, apatija?

Čemu je, na primer, služio u suštini defetistički pokret „belih listića” koji se sveo na salonski prkosnu vežbanku opozicije „svima”?

Onda pogledam rezultate Sopota, Jagodine i Beograda – gde su glatko pobedili nosioci lista koji su tokom prethodnog mandata svojim biračima isporučili neke konkretne rezultate, ispunili obećanja. Konstatujem to kao doprinos normalizaciji.

Biračko telo iskazalo je dodatnu zrelost odbacujući ispušenu lulu nacionalšovinističkog radikalizma, šaljući partiju Vojvode od Haga u arhiv istorije. To što su se u igru ubacile „Dveri” tumačim kao želju za novim pakovanjem sličnih ideja. Što je takođe neka promena.

Sve to ukazuje da ima Srba koji i te kako umeju da prepoznaju vrednosti, koji su racionalni, koji ne žele da budu glineni golubovi.

Ali, kada saberem prvu i drugu biračku Srbiju dođe mi da se – oduzmem. Ne razumem. Ne zvuči mi logično. Zato ostajem dužan jedno izvinjenje:

Izvinjavam se svim ovdašnjim političkim vidovnjacima koji su pre dve-tri godine govorili da kriza Srbiji ne može ništa. Biće da su u pravu ti ljudi – za koje i dalje tvrdoglavo mislim da im je prekosutra futurizam.

Izgleda da kriza zaista ne može ništa njima, mada je nama poprilično zagorčala život.

Iz stanja konfuzije pomalja mi se zaključak da su političke strukture koje bi da se fosilizuju na vlasti nažalost i dalje suviše moćne. Ophrvane titanskom željom da vladaju, nespremne da služe narodu, u stanju su da hudinijevski omađijaju „svoje”, da ih ubede da će u narednim mesecima uraditi ono što nisu uspeli za četiri godine.

Vlast. Vlast koja će se ostvariti postizbornim matematičkim kombinacijama. Vlast koja će, plašim se, veoma brzo zaboraviti koliko je ljudi iskazalo želju za promenama, pa i prilično visok stepen nepoverenja prema dvema najvećim strankama.

Negativna, pa na momente i prljava predizborna kampanja na koju su se odlučili DS (više) i SNS (manje) i jednima i drugima je odnela glasove. Pre dva-tri meseca oni su kontrolisali više od 60 odsto biračkog tela. Deset procenata koje su pogubili znači da su prvi kažnjeni a da drugi nisu bili dovoljno uverljivi.

Time je ostavljen veći prostor manjim strankama – što su najbolje iskoristili jedini otvoreno antievropski i proruski DSS i URS, partija neoliberalnog gurua koji je nepoželjan, mada moguće nezaobilazan koalicioni partner u kalkulacijama oba proveropska bloka.

Perspektiva koalicione vlade koja će ponovo biti stvorena na nadzemnim dogovorima i podzemnim ustupcima u startu smanjuje efikasnost budućeg kabineta. Usitnjenost ostaje manjkavost, ali sigurno neće biti srpskog Putinatora jer će novi premijer svakako morati da bude snažniji, što znači da će od predsednika povrati deo protivustavno izgubljene moći.

Sve u svemu, Srbija zasad nastavlja kretanje – u mestu.

U Evropi to nije slučaj. Tragajući za alternativama izlaska iz krize, francuski i grčki birači odbacili su dosadašnji poredak vlasti.

Fransoa Oland je doveo pod sumnju mišljenje koje gotovo da je postalo evropska moda: levica gubi glasove zato što je izgubila bitku oko ideja sa desnicom. Kako onda protumačiti njegov uspeh?Da li su birači konspirativno odbacili ideologiju desnice u korist socijalističkog programa?

Tačno je da je Sarkozijeva desnica u početku bila ubedljivija, predlažući odgovore za izlazak iz krize, ali neuspeh da pruži rezultat koštao je vlasti. To, međutim, ne znači da pobedu Olanda treba interpretirati kao trijumf „progresivnih ideja”. Novi predsednik će na tome tek morati da radi.

Nema sumnje da pobeda socijaliste Olanda i grčka tragedija oko sastava nove vlade – gde su dve tradicionalne političke dinastije dramatično kažnjene – imati značajan uticaj na evropsku politiku. Barem kratkoročno.

Neki čvršći okvir kako će se stvari razvijati u budućnosti možda vredi potražiti u rezultatima izbora u Šlezvig-Holštajnu i lokalnog glasanja u Italiji.

Prvi ne samo da su nagovestili dolazak opasnih vremena koaliciji Angele Merkel, već su ponovo potvrdili čvrsto utemeljenje Partije pirata u nacionalnoj politici.

Drugi su, uz iznenađujuće snažnu podršku tehnokratama premijera Marija Montija, preko noći od popularnog komičara Bepea Grila napravili ozbiljnu političku figuru.

Koliko god različiti, ovi izbori su međusobno povezani. Kao i u Grčkoj, zajednički ukazuju na pobunu protiv etabliranih partija. Ne radi se samo o razočaranju birača načinom na koji su vodeće stranke pokušavale da reše tekuće probleme – štednje, rasta, nezaposlenosti…

Nemački Pirati u svom manifestu zahtevaju obračun s „principom tajnosti”, zahtevajući novu eru informatičke otvorenosti. U suštini, veruju da tehnologija može da zameni svet politike. Da su ljudi uz svoja tehnička pomagala – bez mešanja tradicionalnih partija i aparata države – u stanju da donose političke odluke.

Uspeh Pirata je simptomatična najava širih promena načina na koji građani posmatraju političke procese. Ona je svojevrsna potvrda nedostatka vere u tradicionalne vrednosti sveta politike i njihovih predstavnika.

I rezultati koji su stizali iz Italije ukazuju na trend prema antipolitici. Opredelili su se da kazne dominantne stranke i opredele se za komičara koji ne veruje političarima i predlaže da „čitava javnost preuzme ulogu vlade i upravljanja koja je uobičajeno namenjena nekolicini”.

Kad se tome doda snažna podrška tehnokratskoj vladi, trend je jasan: ljudi sve više veruju, ili žele da veruju, da postoje nepolitička, neutralna rešenja za političke probleme.