Kazablanka u oslobođenom Beogradu

Početkom 1945. godine, u Beogradu, na tadašnjem Pozorišnom a današnjem Trgu Republike, lumpovalo se do zore u baru „Kleopatra“, na mestu gde je donedavno bila prodavnica „Jugoeksporta“. Scenografija u „Klepišu“, kako su mu tepali posetioci, podsećala je na onu iz filma „Kazablanka“, ali, po razuzdanosti i ludovanju, ovaj ratni poročni punkt mogao se porediti sa američkim barovima u Sajgonu. „Kleopatra“ je bila crveni lampion u pomrčini prestonice porušene bombama i granatama. Nestvarni kontrapunkt opštoj bedi i jadu, krvarenju na Sremskom frontu, policijskom času, teroru Ozne, gladovanju i smrzavanju...

Tako svedoči, u nastavku kazivanja za naš list, danas 85-godišnji geolog Zoran Obradinović, a u to vreme sedamnaestogodišnji spiker i recitator Radio Beograda.

S noćnom propusnicom medijskog poslenika, u društvu svog starijeg kolege Slobe, golobradi Zoran se, svake večeri, spuštao polumračnim spiralnim stepeništem do loža „Klepiša“, presvučenih crvenom kožom.

„Već posle deset časova uveče bar je bio pun. Nasuprot ulazu bio je šank urađen od crnog drveta, s raskošnim izborom viskija, likera, konjaka, raznih koktela... Barmen, glatko izbrijan i diskretnog glasa, bio je uparađen u belu bluzu sa zlatnim pletenicama. Stolnjaci bež boje spuštali su se do poda. Pored luksuznih pepeljara, na svakom stočiću, servirani su tanjirići s pečenim bademima.

Sijalice su bile blokirane staklima pastelnih boja. Kelneri u crnim smokinzima, s leptir-mašnama, služili su me viskijem i mojim omiljenim koktelom ’Aleksander’. Imao sam para a da ni sam ne znam odakle. Više je plaćao Sloba o kome zapravo nisam znao ništa i koji je, stekao sam utisak, radio za Oznu. Stvarni svet, van ove hedonističke oaze, izgledao mi je kao neka predstava. Pun mladalačke radosti, plivao sam u polusnu, kao u ekstazi i pitao se ponekad da li sam normalan“, priča g. Obradinović na osnovu svog sećanja i dnevničkih beleški.

„Kleopatra“ je bila stecište američkih, sovjetskih i britanskih oficira, novinara, članova vojnih misija i špijuna iz zapadnog i istočnog savezničkog krila. Englezi su u jednom ćošku pevali svoju pesmu „Tipereri“, Amerikanci svoj kantri, a Rusi, naizmenično, „Rjabinušku“ i „Kaćušu“, nadvikujući se međusobno.

Zoran je upamtio da je najviše bilo uniformisanih Amerikanaca, osionih i bahatih, punih sebe, a da je desna centralna loža bila rezervisana za sovjetske oficire koji su jedva ulazili u nju, korpulentni, sa silnim odlikovanjima i zlatnim epoletama.

„Amerikanci su obožavali da začikavaju Ruse i to za vreme igre na podijumu. Scenario je uvek bio isti: dok su se zajapureni Rusi uguravali nazad u ložu Amerikanci bi ih napadali, udarajući ih besomučno. Ali, čarke i tuče trajale bi kratko kako se ne bi izazvala vojna policija da interveniše“, kaže Zoran.

Naravno, bar je bio prepun dama raznih fela. Striptiz nije izvođen, ali su kostimi varijete igračica otkrivali gotovo sve. Žonglerima su asistirale devojke besprekorne građe, a animir-dame su bile raskošno obučene, s negovanim frizurama, manikiranim noktima i brižljivo puderisanim licima. Ali, tvrdi naš sagovornik, ponekad su u „Klepiš“ zalazile i uniformisane partizanke.

„Bar je zvanično radio do četiri ujutro a praznio se još jedan sat kasnije. Tada sam izlazio i ja, čekajući da zaklopara tramvaj. Bio sam opijen, ne samo od alkohola.

Nisam verovao da mi je sudbina podarila ovakav, ’sladak život’, dok moj otac, bivši sudski pukovnik u Srpskoj državnoj straži, svaki dan drhti od straha da ga ne izvedu na sud ili pred streljački vod. U vreme dok desetine hiljada ljudi strepe u svojim stanovima, iza zavesa, kao u mišjim rupama, čekajući da im konfiskuju imovinu, da postanu beskućnici i besprizorni“, svedoči g. Obradinović.

Prema njegovoj priči, u „Kleopatri“ je, svake večeri, uvek u istoj barskoj stolici, sedeo Titov sin, Žarko Broz, u uniformi sovjetskog majora. Pušio je i ispijao votku, u čizmama i rubaški ukrašenoj ruskim ordenima. Suvonjav, napregnutih crta lica, nije gledao ni levo ni desno, kao da za njega niko drugi nije postojao.

Zoran Obradinović se seća najopasnije scene u prepunom i bučnom baru: „Jedne noći pred samo zatvaranje ’Kleopatre’ nastala je uzbuna. Širio se šapat: ’Ubiše Žarka Broza’! Muzika je i dalje treštala. Nikakav pucanj nisam čuo, valjda zato što sam se zatekao u toaletu. Predvorje su blokirali neki ljudi u civilu. Propustili su me. Video sam Žarka kako sedi na stepeniku dok se desnom rukom drži sa stomak, a sve oko njega bilo je natopljeno krvlju.

Izleteo sam napolje i Ulicom Žorža Klemansoa šmugnuo ka Tašmajdanu. Žarko je imao sreće, nijedan vitalni organ nije mu bio povređen. Već posle nekoliko meseci video sam ga na ulici kako ide ukočen i prav, u uniformi majora Crvene armije“.