Na sopstvenoj štednji

U vreme predizborne kampanje stranke su se takmičile u obećanjima koja će od njih obezbediti veći priliv inostranih investicija i time omogućiti ekonomski prosperitet zemlje. U isto vreme, od ekonomista neoliberala neprestano slušamo teorijska objašnjenja o pozitivnim efektima inostranih investicija na privredni rast.

Međutim, praksa tranzicionih ali i drugih zemalja u razvoju pokazuje ne samo da inostrane investicije ne podstiču privredni rast nego da među njima postoji negativna veza. Do tog zaključka došao je i profesor dr Jože Menciger (u časopisu „Kyklos”) na bazi opsežnog empirijskog istraživanja kojim su obuhvaćene skoro sve postsocijalističke zemlje u dužem vremenskom periodu.

Jedan od najpoznatijih svetskih ekonomista, profesor Univerziteta u Čikagu – Raghuram Radžan (u knjizi: „Fault Lines”), takođe je obavio opsežno istraživanje, i ono je pokazalo da ekonomije zemalja u razvoju beleže visoke stope rasta kada svoje investicije finansiraju sopstvenom akumulacijom (štednjom), a da je sporiji njihov ekonomski rast što se investicije više finansiraju iz inostranih izvora.

Podsetiću i da je Komisija za rast i razvoj (na čelu je bio nobelovac Majkl Spens) proučila iskustvo i razvojne modele 13 ekonomski najuspešnijih država (koje su u kontinuiranom periodu od 25 godina ostvarile prosečnu stopu rasta iznad sedam odsto). Iz izveštaja komisije vidljivo je da su se uspešni modeli zasnivali na visokoj stopi štednje i investicija, te da inostrano zaduživanje ne može da bude adekvatna zamena za domaću akumulaciju.

Na kraju, i iskustva zemalja koje su uspešno modernizovale svoje privrede, pre svih, takozvani azijski tigrovi: Japan, Južna Koreja, Tajvan, Singapur, Hongkong (u drugoj polovini prošlog veka), te Kina (poslednjih decenija) pokazuju da se jedan od važnijih elemenata njihovog uspešnog razvoja krije u kompetentnoj, odgovornoj i efikasnoj vladi koja je aktivno podržavala stvaranje jakih domaćih kompanija i banaka i pospešivala čvrstu spregu među njima, postavljala na ključna mesta u državi i privredi stručnjake koji su činili autentičnu nacionalnu elitu, te se prevashodno oslanjala na domaću štednju.

Nažalost, Srbija je posle petooktobarskog prevrata (2000) prihvatila neoliberalni program ekonomskih promena (takozvani vašingtonski dogovor) koji je vodio brzom urušavanju ionako slabašne privrede. Ovim programom Srbiju je trebalo lišiti vlasništva nad resursima kojima raspolaže i dovesti je u takvu dužničku zavisnost da bude bespogovorni poslušnik moćnih i bogatih, a ovaj prostor je tretiran, pre svega, kao izvor jeftine i obespravljene radne snage, te tržište za proizvode i bankarske usluge zapadnih zemalja.

Inostrani investitori su brzo po bagatelnim cenama pokupovali najatraktivniji deo srpske privrede (pivare, cementare, telefonija, fabrike duvana), a za inostrane investitore su stvarani i izuzetno povoljni uslovi za osnivanje banaka i velikih trgovinskih lanaca.

Da bi se smanjio ogroman broj nezaposlenih, inostrani investitori se žele privući po svaku cenu, pa im država daje ogromne povlastice (subvencije do 10.000 evra po svakom zaposlenom, a prosečna mesečna plata zaposlenog u tim preduzećima je od 150 do 200 evra).

Velika je zabluda da će inostrane investicije razviti domaću privredu, jer to i nije njihov cilj nego isisavanje visokih profita iz zemlje domaćina. Ukoliko ne ostvaruju ogromne profite inostrani investitori prete preseljenjem pogona u druge zemlje, a svoj opstanak uslovljavaju dodatnim sve većim povlasticama. Tako uz pomoć inostranih investicija umesto obećanog ekonomskog prosperiteta dolazi do daljeg osiromašenja domaće privrede.

Redovni profesor univerziteta