Birači se više vezuju za ličnosti nego za stranke

Rezultati upravo završenih opštih izbora u Srbiji pokazuju da nisu svi čelni ljudi vodećih partija podjednako popularni među biračima, ali to kako se glasalo, objašnjavaju analitičari, govori i o tome da se građani sve češće vezuju za ličnosti, a manje za stranačke programe.

Tako se desilo da lider Demokratske stranke i njen predsednički kandidat Boris Tadić u Beogradu dobije manje glasova od stranačkog kolege, nosioca liste za izbore za Skupštinu grada Dragana Đilasa. Ta razlika u Đilasovu korist je oko 47.000 glasova. Isto se desilo i Srpskoj naprednoj stranci. U njihovom slučaju pokazalo se da je predsednik partije Tomislav Nikolić u Beogradu popularniji od njihovog kandidata za gradonačelnika Aleksandra Vučića. Nikolić je Vučića „pobedio” u 12 od 13 beogradskih opština.

Kod nas, kako kaže Zoran Stojiljković, profesor Fakulteta političkih nauka, kada su istovremeno izbori na različitim nivoima vlasti, birači sve češće taktički glasaju. Oni procenjuju gde će i kako glasati i to glasanje u velikoj meri zavisi od njihove procene koga i zbog čega bi trebalo podržati.

„Trebalo bi da se naviknemo na to da će jaz između opredeljenja na lokalnom, regionalnom ili nacionalnom planu biti različit u zavisnosti od toga šta su prioriteti i koji je profil glasača.

Tamo gde se ne vodi velika državna politika birači su više skloni konkretnom kandidatu i problemima sredine, a na nacionalnoj ravni, kod parlamentarnih izbora procenjuju ukupnu politiku. Kada se radi o predsedničkim izborima koji su takođe personalizovani, opet se vode nekim svojim utiskom ili formiranim likom kandidata”, objašnjava Stojiljković.

Kada je reč o situaciji sa DS-om, veći uspeh Đilasa, Stojiljković i Dejan Vuk Stanković, pripisuju njegovoj dobroj kampanji. On je, ocenjuje Stanković, vodio kampanju za gradske izbore tako da se ona shvati kao borba za ono šta je uradio i šta namerava da uradi za Beograd.

„Malo je uplitao visoku politiku osim u onoj meri u kojoj je to bilo neophodno kada je odgovarao na pitanja novinara u vezi sa republičkim i predsedničkim izborima. Dakle, on je shvatio kampanju za gradsku skupštinu doslovno. U kampanji je sebe predstavio kao čoveka od inicijative, punog samopouzdanja i pragmatičnog kada je reč o rešavanju konkretnih problema građana”, objašnjava Stanković.

Prema njegovim rečima Đilasova kampanja nije bila naročito nametljiva, u smislu napadnih poruka, ali je bila jako prisutna u medijima. Nije bilo ni velikih reči ni velikih obećanja, nije se mnogo bavio svojom političkom konkurencijom i nije bio mnogo negativan. Takođe, nije želeo da spaja svoju kampanju sa kampanjom za predsedničke i parlamentarne izbore što se taktički gledano isplatilo. Zato su ga ljudi primarno doživljavali kao gradonačelnika, a tek sekundarno kao funkcionera DS-a.

Stojiljković se slaže sa ovom procenom i ističe da je Đilas radio za DS, ali i za sebe te da je ta kampanja donela više njemu nego što je donela Tadiću.

Vučićeva kampanja je pak, ocenjuje Stanković, bila jako nametljiva, agresivna, ona je u sebi nosila takođe poruke za Beograd, ali se očigledno u takvim situacijama kada se vodi ta vrsta kampanje više veruje vlasti.

„To je sociopsihološki motiv da ljudi biraju one koji već vrše vlast, koji mogu da pomognu da se reše neki konkretni problemi, da se zaštite neka prava. I Đilas je tu bio u prednosti, on je činjenicu da je bio u vlasti iskoristio da bi pokazao šta se sa tom vlašću radi, a Vučić je to napadao, ali ne na adekvatan način. Osim toga ljudima se nije svideo potez sa dovođenjem Đulijanija”, objašnjava Stanković razloge slabijeg Vučićevog uspeha u Beogradu.