Pljačku teško dokazati

I pored brojnih polemika koje su vođene bezmalo šest punih godina na temu povraćaja oduzete imovine posle Drugog svetskog rata, tek uobličen konačni Nacrt zakona o restituciji, koji je u februaru trebalo  da se nađe pred članovima Vlade Srbije ne predviđa povraćaj imovine oštećenim građanima, najviše Jevrejima, kojima je ona oduzeta od 1941. do 1945, za vreme ratne vlade Milana Nedića. Ovakvo zakonsko rešenje iznova je otvorilo pitanje povraćaja imovine Jevrejima. Prema nezvaničnim procenama u Srbiji živi oko tri hiljade pripadnika ove zajednice.

Predlagaču Zakona Milanu Parivodiću, ministru za ekonomske odnose sa inostranstvom, Aca Singer predsednik Saveza jevrejskih opština Srbije zamera što nije našao za shodno da odgovori na njegovo pismo u kojem ga je upozorio da bi zakon trebalo da se primeni na jevrejsku imovinu oduzetu 1941. godine pod okupacijom Kraljevine Jugoslavije i Nedićeve vlade koja je donela uredbu kojom je oduzimana imovina svih Jevreja, bez ikakve naknade i prelazila je vlasništvo države Srbije. Deo jevrejske imovine opljačkali su i Nemci.

Po Singerovim rečima nešto od te imovine, koju su konfiskovali Nedić i Nemci, vraćeno je posle Drugog svetskog rata kada su van snage stavljeni svi akti Nedićeve vlade, ali veći deo toga ostao je u državnim rukama, pošto nije bilo naslednika ili su se oni odselili u SAD, Australiju i Izrael.

Aca Singer kaže da ne raspolaže podatkom koliko je oduzeto imovine jevrejskoj zajednici, odnosno jevrejskim opštinama, s obzirom na to da mnoge od njih nisu obnovile rad, pošto više nije bilo pripadnika ove zajednice, budući da su ubijeni. Po njegovim rečima nestala je čitava dokumentacija o imovini jevrejskih zajednica, tako da praktično nismo više u mogućnosti da dokažemo vlasništvo nad nekretninama u tim opštinama, što nam značajno otežava postupak za povraćaj imovine, za razliku od ostalih verskih zajednica rimokatoličke i pravoslavne veroispovesti kojima je imovina oduzeta nakon 1945. godine i oni mogu lakše da dokažu pravo vlasništva nad tom imovinom.

Dr Milan Koljanin istraživač Instituta za savremenu istoriju podseća da kao polazni datum u Zakonu o registrovanju privatne imovine uzeto je formiranje Privremene vlade Demokratske Federativne Jugoslavije 7. marta 1945. godine, kada je više od 80 odsto imovine državnog sektora dobijeno oduzimanjem privatne imovine bez ikakve ili uz minimalnu nadoknadu.

Koljanin kaže da su predlagači Zakona o evidentiranju oduzete imovine, ispustili su iz vida promene svojinskih odnosa koje su nastala tokom okupacije posle agresije na Jugoslaviju 6. aprila 1941. godine. Teritorija današnje Srbije bila je podeljena između pet okupatora (Nemačke, Mađarske, Bugarske, Albanije, Nezavisne države Hrvatske) koji su vršili masovne zločine nad njenim stanovništvom pri čemu je na udaru bila i njihova imovina.

– Kao i u drugim područjima nemačkog "novog poretka" i u Srbiji je ubrzo po okupaciji počelo "konačno rešenje jevrejskog pitanja", odnosno proces potpunog uništenja jevrejskog naroda. Ovaj zločin je otpočeo na nemačkom okupacionom području gde je okončan 10. maja 1942. godine, kada su i poslednji Jevreji (žene i deca) zatočeni u logoru na Beogradskom sajmištu ubijeni. Nemačke okupacione ustanove su jevrejsku imovinu tretirale kao svoju svojinu", kaže ovaj istoričar.

Kako objašnjava posle velike pljačke jevrejskih radnji i privatnih stanova od okupacionih trupa, preko ustanove komesara uveden je "red" u postupak sa ovom imovinom. Za nju je bila zadužena ustanova Generalnog opunomoćenika za privredu u Srbiji Franca Nojhauzena, na čiji račun u nemačkoj banci Opšte bankarsko društvo se slivao novac od prodaje jevrejske imovine. Nju su po niskim cenama kupovali, najvećim delom, pripadnici nemačke nacionalne manjine i povlašćeni pripadnici srpskog upravnog aparata. Prodaja je tekla istovremeno sa ubijanjem njenih vlasnika, kaže Koljanin.

On dalje navodi kako je unovčavanje jevrejske imovine teklo sporo. Vojnookupaciona uprava je problem rešila tako da ostvari i ekonomsku i političku korist čemu je data pravna forma sa apsurdnom argumentacijom.

"Još jedan oblik pljačke Srbije predstavljen je kao okupatorova velikodušnost što je ozakonjeno Uredbom Ministarskog saveta generala Milana Nedića od 26. avgusta 1942. godine. Njom je sva jevrejska imovina "poklonjena "Srbima. Srpska narodna banka i Državna hipotekarna banka, kojoj je poverena prodaja ove imovine, su bile dužne da nemačkim vlastima isplate 360 miliona dinara na ime štete koju su Nemci pretrpeli usled vođenja rata protiv Jugoslavije. Navedena suma je ubrzo isplaćena i bila je mnogo veća nego što bi bila dobijena prodajom ove imovine koja je trajala do novembra 1943. Kao i na nemačkom okupacionom području u Srbiji, jevrejsku imovinu prisvojili su državni organi i drugih okupacionih država", kaže on.

Po njegovim rečima uporedo sa procesom oduzimanja imovine "narodnim neprijateljima" vlasti DFJ su proglasile ništavnim promene svojinskih odnosa nastale tokom okupacije, čime su .sledile odluku Kraljevske vlade iz 1941. godine. Predsedništvo AVNOJ-a je 24. maja 1945. donelo Zakon o postupanju sa imovinom koju su vlasnici napustili u toku okupacije i imovinom koja im je oduzeta od strane okupatora i njegovih pomagača. Po ovom zakonu, sva imovina koja su vlasnici morali da napuste ili im je protiv njihove volje oduzeta od okupatora i njegovih pomagača iz rasističkih, verskih, nacionalističkih ili političkih razloga ili je prešla u svojinu trećih lica ili se vraćala odmah vlasnicima.

Kako ističe Koljanin pokazalo se, međutim, da je sprovođenje ovog zakona u mnogim slučajevima nemoguće. "Pre svega vlasti su prekršile ovaj zakon jednim drugim zakonom kojima je zabranjen povratak Srbima na Kosovo i Metohiju, čime je pravno sankcionisano naseljavanje Albanaca na srpskoj imovini tokom okupacije .Kada je reč o jevrejskoj imovini, najčešće nije bilo preživelih koji bi je potraživali.

Sve ovo ukazuje da postoje velike teškoće oko identifikovanja i dokazivanja svojinskih prava nad imovinom koja je otuđivana ne samo posle nego i tokom rata 1941-1945. Srbija je tokom rata bila okupirana, i pitanje obeštećenja njenih građana ima i međunarodnu dimenziju, zaključuje Milan Koljanin..

-------------------------------------------------------------------------

Oduzeto treba vratiti

Do donošenja konačnog teksta Nacrta zakona o restituciji bilo je nekoliko predloga udruženja za povraćaj imovine, od kojih su neka, poput Mreže za restituciju, predlagala da granična linija za povraćaj imovine bude 6. april 1941. godine, a ne 1945. O tim predlozima zakonskih rešenja za povraćaj imovine bili su obavešteni predstavnici jevrejskih zajednica Aca Singer, Oskar Danon i drugi.

Mileta Antića, koordinatora Mreže za restituciju, začudilo je što se bivši potpredsednik Vlade Srbije Žarko Korać odjednom stavio u ulogu zaštitnika jevrejskih interesa.

– Korać se sada, kada je kao opozicija ušao u parlament, s velikim zakašnjenjem seća restitucije i to selektivno, samo za jednu grupu ljudi, iako je bio obavešten, o čemu postoje pisani dokazi da smo mu slali predloge za zakonska rešenja o povraćaju oduzete imovine Jevrejima od 1941. godine. Ove predloge zakonskih rešenja slali smo mu dok je bio na funkciji potpredsednika Živkovićeve vlade – kaže Antić.

Poslanik koalicije okupljene oko Liberalno-demokratske partije Žarko Korać kaže da se ne seća tog predloga Mreže za restituciju (budući, kako primećuje, da ima mnogo sličnih udruženja) i da on nije imao uvid u bilo kakvo predloženo rešenje zakona o restituciji, s obzirom na to da se on tada nije bavio pitanjima imovine, nego je bio zadužen za prosvetu, zdravstvo i medije.

– Pitanjem imovine u to vreme bavili su se drugi ministri koji su vodili te resore u vladi, tako da je sasvim moguće da je taj papir s predloženim rešenjem za restituciju stigao do Aleksandra Vlahovića, bivšeg ministra za privatizaciju, ili Božidara Đelića, ministra za finansije. U svakom slučaju, važno je reći od koga su Jevreji izgubili imovinu. Njima je imovina oduzeta, ljudi su odvedeni u logore i ubijeni. Oduzeta imovina mora da im se vrati. Skandalozno je da smo jedini u Evropi koji još nismo vratili imovinu Jevrejima – kaže Korać.

On kaže da je većina bivših republika nekadašnje Jugoslavije vratila oduzetu imovinu Jevrejima, kao i pojedine postkomunističke zemlje.

Makedonija je Jevreje obeštetila novčano isplativši 2,5 miliona evra Jevrejima za imovinu oduzetu 1941–1945. Hrvatska je vratila jedan deo u naturi, drugi je isplatila u novcu. Slovačka je za to izdvojila 22 miliona evra, a u Češkoj, u centru Praga, vraćeno je 145 kuća.

U Beogradu je u vlasništvu Jevreja bila gotovo cela Ulica kralja Petra gde su bili trgovačke, zanatske radnje, kafane, prodavnice, hoteli... Knjižara "Prosveta" u Knez-Mihailovoj bila je vlasništvo Gece Kona. Zgrada u kojoj se nalazi Ministarstvo za dijasporu bila je vlasništvo jednog Jevrejina čiji potomak živi u Americi.