Izbori i republikanski ideali

Završeni su izbori. Osim ispadanja SRS-a iz skupštine i pobede T. Nikolića, nisu doneli druga iznenađenja. Ono, međutim, što treba uočiti jeste relativno slabašan legitimitet dve najjače političke stranke i dvojice glavnih predsedničkih kandidata, a time i celokupne političke oligarhije. Na skupštinskim izborima zbirni rezultat obe stranke nije dobacio do polovine izašlih birača, a u prvom krugu predsedničkih izbora zbirni rezultat dva najjača kandidata je jedva premašio polovinu izašlih. Naposletku, u drugom krugu predsedničkih izbora izlaznost je iznosila nekoliko procenata ispod pedeset.

Da li je to dovoljna pouka političkoj oligarhiji da građani očekuju izražavanje poštovanja političara prema republici? Naime, treba podsetiti da republikanski ideali zahtevaju stavljanje interesa republike kao javne stvari (res publica, lat. javna stvar) iznad ličnih i stranačkih interesa. Tako i umnogome manjkavi Ustav Republike Srbije u 115. članu jasno propisuje da „predsednik republike ne može obavljati drugu javnu funkciju ili profesionalnu delatnost”. U tom smislu, predsednički kandidati koji nisu spremni da podnesu ostavku na stranačku funkciju zarad ispunjenja ideala služenja republici ne zaslužuju predsedničku čast.

Republika ne znači samo suprotnost monarhiji kao vlasti jednog čoveka, već ona označava i suprotnost oligarhiji kao vlasti nekolicine bogatih ljudi. U republici bi građani kao isključivi nosioci suvereniteta trebalo da biraju i kontrolišu vlast koju su izabrali. Ovaj cilj se lakše ostvaruje kada su sami političari verni branitelji republikanskih ideala, odnosno kada im je pre republika no lični, stranački ili interesi bogataša, porodice i najbližih prijatelja na srcu. Razume se, to nije često slučaj pošto je čovek roba kvarljiva, a moć i novac su oni izvori toplote koji najlakše tope poštenje i dostojanstvo. Drugim rečima, građani moraju sami da se organizuju i brane republiku, jer braneći nju čuvaju sebe od samovolje vodećih političara. Štaviše, odbrana republike kao javne stvari, to jest nestranačkog, neličnog, neporodičnog ili neklikaškog opšteg dobra, može postaviti prilično visoke prepreke i drugoj grani oligarhije u Srbiji – bogatašima koji se u manjoj ili većoj meri nalaze u sprezi sa političkom oligarhijom.

Građani imaju pravo da postavljaju neprijatna pitanja političarima, nezavisno od toga o kojim se političarima radi i nezavisno od karaktera pitanja. Ako je, na primer, diploma jednog predsedničkog kandidata pod sumnjom da nije stečena studiranjem već na moralno i zakonski nedozvoljivi način, onda je to s etičke strane gledano bezobrazluk, a s pravne krivično delo, što tom kandidatu mora onemogućiti takmičenje za predsednika republike. Ovde, međutim, stranačka ostrašćenost sledbenika omogućava kandidatu predstavljanje republike uprkos osnovanoj sumnji da je učinio krivično delo.

Priča sa drugim predsedničkim kandidatom, takođe, otkriva nedostatke republikanske prakse u Srbiji. Naime, u sredstvima masovnog opštenja, naročito onim najuticajnijim elektronskim, gotovo da nije bilo moguće postaviti neka pitanja na koja javnost ima neotuđivo pravo. Na primer, koliko su se puta vlasnici preduzeća koji su bliski stranački prijatelji predsedničkog kandidata obogatili otkad je on predsednik? Ili, koliko građevinskih preduzeća poseduju članovi bliže i dalje porodice onog ministra čije je vlastito preduzeće poslovalo s ministarstvom na čijem se čelu sam nalazi? Da li ta preduzeća, takođe, posluju sa istim ministarstvom? Kako to da taj ministar nije smenjen zbog, čak i za Srbiju, izuzetnog pretpostavljanja privatno-porodičnog javnome interesu? On je opstao na položaju uprkos odocnele, nakon tri godine njenog postojanja, rekonstrukcije vlade. Zašto je ta rekonstrukcija toliko zadocnela? Zbog čega su tada smenjeni izvesni ministri? Da li samo zbog lošeg rada ili zbog favorizovanja privatnih na uštrb javnih interesa, o čemu je brujala ogorčena javnost?

Pitanje još važnije od pomenutih tiče se činjenice da ona nisu postavljena u predizbornoj kampanji. Niti su ih postavljali opozicionari, što svedoči ili o njihovoj apsolutnoj nesposobnosti ili o osvedočenoj spremnosti da rade isto što i njihovi politički protivnici. Niti su ih postavljali zastupnici javnosti, to jest sredstva javnog opštenja, novinari i intelektualci. Sredstva masovnog opštenja bila su zatvorena za postavljanje ovih pitanja, a tobožnji poslenici javnosti prečesto su u službi privatnih i stranačkih, a ne javnih interesa. Naposletku, ako od sada predstavljanje republike bude vrednije od predstavljanja stranke, ovi izbori označiće civilizacijski iskorak.

Docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu