Moj otac – nacista ubica

Povodom objavljivanja knjige „Moj dobri otac” i feljtona u našem listu, razgovarali smo sa autorkom Beate Niman. Januara 1997. počela je da istražuje biografiju svoga oca Bruna Zatlera i dokazala da je bio zločinac. Ubijao je i u Beogradu, u „dušegupkama”, od 1942. do 1944, kao šef Četvrtog odeljenja, pripadnik SS jedinica Gestapoa. Od tada do danas suočava se sa žrtvama svoga oca, o čemu je snimljen i film a knjiga dokumentuje Zatlerove zločine.

 Posećujete Beograd zbog svoje knjige u izdanju „Službenog glasnika”. Svojevremeno ste dolazili zbog istoimenog filma. Kako se nosite sa ironijom naslova?

Taj naslov sam odabrala jer sam više od 55 godina svog života verovala u svog „dobrog oca”. Samim tim što se naslov nastavlja: život sa njegovom prošlošću, biografija jednog počinitelja, ukazuje na laž. Za mene naslov nije ironija već gorka istina njegovog i mog života.

 Od kada ste saznali istinu o svom ocu vaša misija i hrabrost nagone ljude da se zapitaju šta je to u čoveku da može istovremeno biti ubica na hiljade ljudi i brižan otac?

U jednom delu se slažem sa verovanjem Parsisa, Zaratrustinog vernika, koje su mi objasnili moji Parsi prijatelji tokom našeg boravka u Bombaju koje je trajalo šest i po godina. Svi ljudi su jednim svojim delom dobri a drugim loši, ili imaju svoju dobru i lošu polovinu. Svaki čovek sam odlučuje kojoj polovini će se prikloniti, što znači: svaki čovek je odgovoran za svoja dela i nedela. Ja nemam objašnjenje za to kako je moj otac postao masovni ubica i ja sam tragala za tim. Danas više ne tragam jer i ne očekujem odgovor. On je ubijao, ali nisam ja jedina koja mora da živi sa tom činjenicom. Žrtve su morale da trpe njegovo nedelo, a preživeli moraju da žive sa gubitkom.

U čemu se sastoji vaša misija?

Možda mogu objavljivanjem u javnosti biografije mog oca, barem, da prekinem dalje prećutkivanje o ličnoj krivici i podstaknem druge ljude da razmisle o svojoj porodici, barem kakva je bila. Za mene je to ćutanje u mojoj zemlji koje sam osetila sa 17 godina bilo nepodnošljivo i neobjašnjivo. Zato sam tada otišla u Englesku. Mi smo se dobro postavili u našem jeziku. Mi govorimo o nacistima, naša omladina zna imena zločinaca, ali šta su njihov deda ili baba u to vreme radili o tome malo ko zna. U današnje vreme istoričari polaze od toga da je oko 100.000 muškaraca učestvovalo u ubijanju. Samo je deo njih osuđen. O neposrednim pomagačima priča se tek poslednjih godina, i oni su postojali.

Da li ste se ikada pokajali što ste krenuli tragom istine?

Ne. Život sa istinom ne čini život lakšim, ali ga ja mogu lakše podneti. Ne moram više nositi teret „nevinog” oca, kojeg nisam mogla osloboditi iz zatvora u Istočnoj Nemačkoj. Imam odgovornost da učinim sve što mogu da se istorija više ne ponovi. I da se ćutanjem ne štite počinioci, koji i dalje slobodno žive, i negiraju svoje žrtve.

Vaš otac Bruno Zatler umro je 1972. a da nije osuđen zbog svojih zločina, „dušegupki”, u Beogradu. Kako na to gledate kad ste u Beogradu?

Osećam se grozno. Kad sam 2001. došla u Beograd da pogledam u arhivima dokumenta o svom ocu, nije postojala nijedna njegova fotografija. U spomen-parku na Banjici zamolili su me da im ostavim jednu fotografiju. To sam učinila. Od fantoma, postao je čovek. Tada sam srela preživele iz pokolja mog oca. Prethodno su ih pitali da li hoće sa mnom da razgovaraju. To su bili potresni susreti koje nikada neću zaboraviti. Godinu dana kasnije dobila sam pismo iz Beograda u kojem je stajalo: „Ja, čovek od reči (reči su mu oruđe), godinu dana kasnije ne mogu rečima opisati šta je za mene značila vaša poseta Beogradu.” E, o tome je reč.

Kako na vaš film i rad na utvrđivanju istine reaguje nemačka javnost?

Reakcije su veoma različite, od totalnog odbijanja zbog loše reputacije – mi smo platili odštetu i to je dosta, pa do velikog poštovanja. Uvek vodim beleške na manifestacijama na kojima sam pozvana. U Beograd sam, od 2002. do danas, dolazila 150 puta zbog filma ili svoje knjige. Zapravo želim da objavim drugu knjigu – priče koje su mi ispričale žrtve. Porodične istorije koje su možda već i izgubljene.

Nastavljate sa istraživanjem, očekujete li nove podatke i mislite li da je Drugi svetski rat adekvatno procesuiran?

Tek nedavno je jedan novinar našao dve kartice iz kartoteke iz kojih proizlazi da je moj otac do leta 1941. naredio da se Vili Brant, naš kasniji premijer, nadgleda u Nemačkoj i emigraciji. Te kartice biće deo velike izložbe o Viliju Brantu koja se planira u Berlinu. Tu priču čula sam od majke, ali nisam nikad našla dokaz za nju, zato je nisam mogla staviti u knjigu. Ali sam mogla tom novinaru da kažem zašto je špijuniranje mog oca u nekom trenutku prekinuto. Tada je usledila njegova prekomanda iz Pariza u Moskvu, odnosno Smolensk. Onda je morao neko drugi da se brine o Brantu. Mnogi arhivi, upravo i jedan od nekadašnjih jugoslovenskih zemalja, nisu kompletni i prevedeni. Sigurna sam da ima još mnogo toga što se može naći. Na drugi deo pitanja odgovor je jasan: ne.