Novo političko proleće

U senci "pregovora" o budućem statusu Kosova i političkog procesa koji je konačno doveo do formiranja vlade, građani Srbije polako uzimaju stvari u svoje ruke. Borba za Peti parkić se nastavlja, a istovremeno grupe studenata, okupljene u "Studentski protest 2000" protive se povećanju školarina.

Ne bih da ulazim u samu suštinu rasprave u slučaju ova dva konkretna primera. Uopšteno govoreći, ove socijalne pobune pokazuju da ljudi počinju da shvataju da su oni sami izvor legitimiteta državne vlasti, da žive u demokratiji i da imaju određena prava, te da su spremni da se kroz institucije sistema, a i van njih, ako je jedino tako moguće, bore za bolji život. Takođe shvataju da nisu baš tako bespomoćni i da je, ako se baš zainate, sve moguće, jer vlast u krajnjem slučaju, ipak, zavisi od narodne volje.

Bez 5. oktobra sve ovo ne bi bilo moguće, ali ako smo mislili da je dovoljno da tih nekoliko dana izađemo na ulicu pa da u Srbiji procveta demokratija onda smo bili naivni – demokratija se ne gradi preko noći. Cilj 5. oktobra je bio da se izborimo da naši glasovi ne budu pokradeni i predstavljao je samo početak demokratije. Demokratija je proces koji se stalno unapređuje i za njenu odbranu i nadogradnju nije dovoljno jednom u četiri godine izaći na izbore.

Sada već davne 1994. dogodio se protest maturanata koji su, uprkos početnom protivljenju Miloševićevog režima, zahvaljujući upornosti i dobroj organizaciji, uspeli da se izbore sa koncept maturskog ispita za koji su se zalagali. Kao i "Studentski protest 2006", a i borba za odbranu Petog parkića, ovaj protest je naizgled bio apolitičan.

Ne shvatajući da protest maturanta 1994. predstavlja pretnju njihovom režimu, čak je i supruga pokojnog diktatora Miloševića u svojim dnevničkim beleškama za list "Duga" dala đacima za pravo. U kontekstu "nezaboravnih" rečenica posvećenih njenom sinu ("... svaka čast Svetom Savi i njegovom doprinosu srpskoj pismenosti, ali moj sin vozi automobil 250 km na sat, javlja mi preko pejdžera da me voli, tušira se četiri puta dnevno…") Miloševićeva supruga staje na stranu maturanata i zaključuje: "Ne znam nijedan suvisli razlog zašto bi učenici koji su u maju završili četvrti razred gimnazije u junu polagali maturski iz pet predmeta".

Vođa protesta maturanata 1994. prokomentarisao je rezultat štrajka sledećom rečenicom: "Glavni odbor maturanata je veoma zadovoljan, sutra se svi vraćaju u školu... mi se vraćamo na radne zadatke ... i nadam se da će se o ovoj generaciji još čuti". Istorija je pokazala da je bio je u pravu, o ovoj generaciji se još čulo i te kako. Dve godine kasnije tokom slavnog studentskog protesta 1996–1997 u Srbiji se rodila nova nezavisna politička snaga koja će tri godine kasnije, 1999–2000 dati glavni doprinos slanju Miloševićevog režima na "đubrište istorije".

Sadašnje proevropske stranke neće moći beskonačno da crpe svoj legitimitet iz činjenice da su one jedina alternativa Srpskoj radikalnoj stranci i mogućem povratku u devedesete (rat, razaranje, izbeglištvo i smrt). Izgledno je da će na nekim od narednih izbora dobiti alternativu koja će isto tako kao i oni biti prihvatljiva za međunarodnu zajednicu.

Ne treba zanemariti značaj Petog parkića i socijalne pobune protiv školarina. Iako naizgled apolitični i jedni i drugi su vesnici novog političkog proleća.