Sve ili ništa

Sada, kada postoji mogućnost da politički plen pređe iz ruke u ruku, mnogi se osećaju uznemireno i zabrinuto. Šta će se sada desiti kada Nikolić i naprednjaci preuzmu sve? Iako je ova briga delimično razumljiva, trebalo je početi brinuti mnogo ranije, upravo onda kada je plen narastao toliko da je obuhvatio to sve. Tako se pokazalo da simulakrum demokratije, u koji smo polako ulazili, ima svoju cenu. Njegov slom svima izmiče tlo pod nogama.

Jer, oko vlasti i uz vlast se proteklih godina skupilo toliko stvari. Politička funkcija nosila je svaku vrstu neograničene moći, podela vlasti na izvršnu i sudsku se izgubila, a poslovi u koje je bio umešan monopol države polako su se koncentrisali u malo ruku. Čak i obično zaposlenje postalo je vlasništvo stranaka po čitavoj dubini društva.

Sredstvo da se na takve promene reaguje – mediji – stavljeni su pod potpunu kontrolu i ispunjeni su pi-ar sadržajima čije je objavljivanje nalagala vlast. Tako se stvarala virtuelna slika idealne Srbije koja hrli ka Evropskoj uniji, dok je u praksi negovana potpuna poslušnost i cenzura, tako da se, pogotovo u kampanji, sadržaj medija nije mogao razlikovati od promotivnog materijala. Da nije bilo tako i da su mediji pokrivali ceo spektar tema i aktera na kritički način, moguća promena vlasti sada ne bi bila ništa strašno. Samo bi neki drugi ljudi dospeli pod udar kontrole i kritike.

Pred ove izbore, kampanja Demokratske stranke zasnivala se na tvrdnji da od njihovog opstanka na vlasti zavisi i sve ostalo. Bez njih neće biti elementarne sigurnosti, investicije će stati, a put ka EU bi se zatvorio. Međutim, u demokratiji sve te vrednosti ne smeju da zavise od jedne stranke ili jednog pojedinca nego od institucija.

Ukratko, društvo je vlastima dozvolilo da prigrabe sve i da to bude legitimna društvena igra. Onaj ko je na vlasti dobija sve, onaj ko nije – gubi. Tu se pokazuje da se trebalo zabrinuti još mnogo ranije, onda kada smo logiku sve ili ništa, kao logiku kapitalističkog sistema u kome važi parola „svako gleda sebe”, univerzalizovali kao društveni zakon.

Tada smo zaboravili jednu stvar: u društvenoj igri na sve ili ništa, dobici se ne raspodeljuju samo pojedincima po nekom slučajnom zakonu nego i čitavim segmentima društva po jednom predvidivom zakonu. Rečima jednog ekonomiste: „Hteli bismo dobre zarade kao što ih imaju kapitalisti, a istovremeno hoćemo malo samoupravljanja, malo kapitalizma, to ne ide”. Odnosno, za dobre zarade potrebno je puno kapitalizma. Ekonomista je propustio da nam oda jedan detalj. U kapitalizmu nisu svi kapitalisti, nego samo onih čuvenih jedan odsto. Tako da njegov nauk zapravo kaže: „Hteli biste da dobijete sve, a da ne igramo igru sve ili ništa, e to ne ide”. Jedino što se u igri na sve ili ništa ne mora dobiti sve.

Onda kada smo prihvatili da igramo tu igru, ne samo da smo postajali siromašniji, jer je građanima redovno ostajalo ono „ništa” iz para „sve ili ništa”. Dobitnička strana se nije zadržala samo na novcu nego je sebi prigrabila i moć, i pravo, imedije, pa čak i sam prostor. Pre desetak dana mediji su objavili i vest da će privatne kompanije naplaćivati i putarine po Srbiji.

Umesto da brinemo, danas bi trebalo time da se bavimo. I, ako, dok budemo insistirali na demokratiji i nekoj drugoj raspodeli, čujemo „povratak komunističkog sindroma”, „san o pravdi koju donosi socijaldemokratija nestao je”,povike da investitori beže i danam preti bankrot, ili kritike da smo „morbidni” ili „razmaženi” – treba da se setimo da se nijedno „sve” ne gubi bez ljutnje.

Urednik sajta filozofijainfo.com