Dobro, a šta ćemo da radimo?

Godine 1986. u izdanju IRO Ekonimika objavljena je knjiga Dragutina V. Marsenića „Sumnje u privredni sistem Jugoslavije”. Prva rečenica predgovora glasi ovako: „S velikim entuzijazmom i s ne manje nerealnih nadanja (takoreći iluzija, da ne kažemo zabluda) oblikovali smo privredni sistem tokom sedamdesetih godina”.

Ovom rečenicom bismo se mogli poigrati. Recimo: „S velikim entuzijazmom i s ne manje nerealnih nadanja (takoreći iluzija, da ne kažemo zabluda) oblikovali smo privredni sistem od 5. oktobra 2000. do danas”. Ili: „S velikim entuzijazmom i s ne manje nerealnih nadanja (takoreći iluzija, da ne kažemo zabluda) oblikujemo privredni sistem”.

Porazno je zaključiti da su promene bile – i još uvek su – samo semantičke, gramatičke, formalne. Ne zaista promene.

Kada vam neko danas saopšti da je društvo u krizi, šta radite? Slatko se nasmejete i cinično pitate: „I, šta još ima novo?” Izabran je Tomislav Nikolić za predsednika.

Pa šta ako je izabran Tomislav Nikolić za predsednika! Ako, i treba da bude izabran. Za njega je to „vrhunac političke karijere”. Za nove-stare vlasnike proizvodnih činilaca promena ličnog imena predsednika znači promenu strategije u još uvek nezavršenom procesu prvobitne akumulacije kapitala. Za većinu, to je ipak samo promena imena. Nekima će izbor Tomislava Nikolića poslužiti kao izgovor za elegantni izlazak iz igre, nekom trećem kao razlog da se u igru uključi. Ništa se neće dogoditi! Jedni će dobiti sveže izgovore, drugi sveže razloge.

Kriza o kojoj svi tako puno pričamo i koja nam je kriva za sve što nam dugoročno-kratkoročno ne valja je pre svega kriza nas samih. Ako je kriza društvena nismo mi nekakvi ne-delovi društva pa da to s nama nema veze. Jer, kako to svaki ekonomista zna (a ovi domaći nekako samo taj deo preskaču) svaka je ekonomska kriza u suštini kriza društvenog, produkcionog odnosa. Kako nam je lepo govorio ovde skoro zaboravljeni Karl Marks, kriza nije rezultat nestašice akumulacije i oskudnosti faktora proizvodnje. Ona je pre svega rezultat društvenih uslova pod kojima se proizvodnja odvija. Surovo govoreći, mi u Srbiji nemamo proizvodnju (bar ne onu koja je bitno gradivni činilac našeg semantičkog privrednog sistema). S obzirom na to da nemamo proizvodnju onda nemamo ni društvene uslove potrebne da se proizvodnja odvija. Dakle, nemamo gradivne elemente društva, nemamo društvo, nemamo društvene, produkcione odnose. Mi nemamo ni krizu. Zašto se onda neki uzbuđuju zbog izbora Tomislava Nikolića? Čovek je izabran da bude predsednik nečega što nema proizvodnju, nema društvo, nema krizu. Kome i čemu će onda on da bude predsednik? Ne-društvu?

Nekako me sve to sa izborima podseća na jednu kratku pesmu Rodžera Makgoa koja (u slobodnom prevodu) glasi ovako:

Vođa

Ja želim da budem vođa/Ja želim da budem vođa/Je l mogu ja da budem vođa?

Je l mogu? Mogu?/Obećavate? Obećavate?Juppii, ja sam vođa/Ja sam vođa/

Dobro, a šta ćemo da radimo?

Dok on, Tomislav Nikolić, razmišlja šta ćemo da radimo, mi ne-Tomislavi Nikolići treba da se zapitamo šta to ne valja u našim ličnim, malim, nevidljivim ali ipak suštinski važnim društvenim, produkcionim odnosima. Da se zapitamo kako to proizvodimo: decu, znanje, dobro stanje, umetnost, kako čuvamo zdravlje i brinemo jedni o drugima… ukratko, sve ono što nazivamo životom. Nema tog Tomislava Nikolića koji će naše sobe srediti umesto nas samih. Kada naše vlastite sobe budu uređene po meri čoveka, umesto po meri partije i (ili) trenutno moderne ideologije, tada ćemo imati dovoljno uređene društvene, produkcione odnose da ne budemo u situaciji da između dve retorike biramo (odnosno, ne biramo) onu koja nam trenutno više (odnosno, manje) laska. Drugim rečima, u našim sobama će biti takvi društveni, produkcioni odnosi koji će nam dati za pravo da sebe nazivamo društvom i omogućiti nam da konačno izađemo iz začarane šume „entuzijazma i nerealnih nadanja (takoreći iluzija, da ne kažemo zabluda)”.

Doktorand na FDU