Ekskurzija

Onaj ko veruje da srednjoškolci, sedamnaestogodišnjacina ekskurzije u inostranstvo putuju kako bi pojačali umetnički senzibilitet šetajući po galerijama evropskih muzeja ili slušajući Vivaldijev Koncert za kamerni orkestar – a da potom, tako edukovani, po svojim sobama, uz bistri sok od jabuke, debatuju o egzistencijalizmu –taj mora da jednako veruje i u to da je Zemlja ravna ploča.

I da posle priče o životu, u hotelskim sobama po carstvu šengenskom, njihova dečica utonu u dubok, miran san… Razume se da im je pre toga profesor pročitao uspavanku iz antologije srpske poezije 19. veka. Ovako bi trebalo da izgleda kroki nastavnih aktivnosti kada se planira tinejdžersko putovanje po Evropi. Naravno da utopijski deluje kada profesori nabace tezu o ekskurziji u inostranstvu kao nastavku redovnog školskog programa, što podrazumeva bar jedno predavanje na putovanju, uz fusnotu da društveni život učenika te nedelje dana puta oko sveta ne podrazumeva lokanje alkohola do granice ispiranja želuca.

Naši klinci su, da se razumemo, mahom bajni i sjajni, ali njihovi odlasci van granica Srbije – iskustvo i dokumentacija iz crnih hronika to pokazuju – predstavljaju uglavnom složenu logističku operaciju, skopčanu sa rizicima i opasnostima svake vrste, pa se profesori ponekad osećaju kao da odlaze na jedan sedmodnevni, nepredvidivi, ratni izlet, sa obaveznim logorovanjem u šoping-molovima.

Zato predlog Foruma beogradskih gimnazija, koji se zalažu da na ekskurzije u inostranstvo putuju samo maturanti, dok bi mlađi upoznavali lepote majčice Srbije, deluje sasvim logično i predstavlja lekovitu vest za psihičko i finansijsko stanje roditelja. Što zbog manje sekiracije, što zbog novčanika koji će im ostati koliko-toliko tanki, ali ne i prazni, jer putešestvija po Pragu, Beču, Rimu ili Parizu koštaju ko Svetog Petra kajgana. Uz džeparac koji moraju da ponesu sa sobom, ta suma se bliži tranzicionom bogatstvu višem od 500 evra po detetu.

Dakle, šta bi gimnazijalcima falilo da malo proputuju i po Srbiji. Tako bi siromašne majke i očevi uštedeli koji dinar, deca bi bila bezbednija, a usput bi i utvrdila nešto od gradiva, pa većina njih ne bi mislila da je Manasija novi kafić u Strahinjića bana.

Moja generacija, koja je zakačila nešto od vremena stare Jugoslavije, nije mogla ni nos da promoli van granica zemlje. Čak ni do Trsta. Putovalo se tragom sedam ofanziva, sa obaveznim desantima na rovinjske ili dubrovačke plaže. Špartalo se po Srbiji, uzduž i popreko… Budimo pošteni, ni ta putovanja nisu bila lišena glupiranja, opijanja, nestašluka i iskušenja. Ali zemlja je bila velika i bogata, roditeljski danak za ekskurziju je predstavljao siću, a vrhunac opasnosti se dogodio kada sam se sa nekoliko ortaka iz odeljenja, u hotelu u Lepenskom viru, zaglavio u liftu sa dve poznate estradne zvezde…