Prebrojavanje raketa

Međunarodna konferencija posvećena pitanjima bezbednosti održana prošlog vikenda u Minhenu dobila je, zahvaljujući četrdesetominutnom oštrom govoru ruskog predsednika Vladimira Putina, sasvim neočekivani tok.
Pitanja koja je Putin otvorio, poput različitog tumačenja demokratije, monopolarnosti sveta, širenja NATO-a na istok, trke u naoružanju... zadiru u samu suštinu odnosa Istoka i Zapada, a pre svega Rusije i SAD.
Nije stoga ni čudno što je izraz "hladni rat" ponovo na velika vrata ušao u svakodnevicu međunarodne politike. Podsetimo, Minhenska konferencija je pokrenuta šezdesetih godina prošlog veka, na vrhuncu tadašnjeg "hladnog rata".

Cilj joj je bio da se suprotstavljene strane okupe za jednim stolom i pokušaju da pronađu valjani izlaz iz političkog ćorsokaka u koji su uvukle celu planetu. Ali bilo je to vreme dvopolarnog sveta u kojem su jedni drugima mogli da prete samo SSSR i SAD. Svim ostalim zemljama, zavisno od političkog opredeljenja, određena je uloga posmatrača ili, eventualno, dobrodošlog saveznika.

"Naši" i "njihovi"

Danas stvari izgledaju mnogo drugačije. Ista je ostala samo, uslovno rečeno, ideološka podela na "naše" i "njihove". Sa koje god strane gledano. A upravo o tome je govorio Vladimir Putin. Varšavski pakt je nestao sa političke mape sveta. Nestao je i Sovjetski Savez. Duh podela u Evropi, pa i šire, zamenjen je prirodnom željom za zajedništvom. Ali kao da je pravo na to zajedništvo rezervisano samo za određene zemlje. Pojam demokratije postao je toliko rastegljiv da su pojedinačne sudbine često važnije od otvorenih poziva na linč celih naroda.

Rusija se u tom kolopletu oseća ugroženom, ali ne i pobeđenom. Svi dogovori o ograničenju naoružanja iz bivših vremena danas, jednostavno, nemaju nikakvog smisla. Ne poseduju samo Rusija i SAD nuklearno oružje i rakete sposobne da gađaju svaku tačku na kugli zemaljskoj. Dogovorena količina konvencionalnog naoružanja u Evropi gubi svaki smisao u situaciji kada NATO širi uticaj na ceo Stari kontinent i polako, ali neumitno, opkoljava svog iskonskog protivnika. Dok se Rusija oslobađa dogovorenih količina nuklearnih bojevih glava, Amerikanci svoje, kako je rekao Putin, "kriju ispod ćebeta". Medijske prevare postale su glavne kapisle sukoba u Iraku, Iranu, na Kosmetu...

Ali ne oseća se samo Rusija ugroženo. Slične brige more i lidere EU. Ali ne zbog raketa, tenkova ili kalašnjikova koji "prete" sa istoka. Njih više onespokojava narastajuća energetska moć velikog suseda. Naime, ukoliko bi ostali preterano privrženi prekoatlantskom gazdi Evropljani bi mogli da izgube i ovakvu Rusiju kakvu danas imaju. Zato ne iznenađuje to što je u razgovorima na marginama minhenskog skupa Vladimir Putin od strane pojedinih zapadnoevropskih zvaničnika već dobio neslužbene naznake prema kojima se pomenuti ne bi protivili, eventualnim, "ispravkama" ruskog ustava i njegovom ostanku na vlasti i u narednom mandatu.

U Moskvi svakako nemaju nameru mnogo da čekaju. Kontakti na najvišem nivou sa Kinom, Indijom, zemljama Bliskog istoka, bivšim sovjetskim državama... svedoče o tome da za Rusiju Evropa nije jedini bogomdani prostor. Što je možda i važnije, dok se na Starom kontinentu, za sada, zadovoljavaju tek ruskim energentima i jevtinim sirovinama, drugima je mnogo interesantnija tehnologija kojom raspolažu naučni instituti raspoređeni od Kalinjingrada do Vladivostoka. Uostalom, ruski državni vrh je ovih dana kao zadatak broj jedan istakao potrebu veće tehnološke obrade sirovina, a ne njihov prosti izvoz. Evropa će i tome morati da se prilagodi.

Vreme za dogovore

Rusi u Minhen nisu došli tek da bi ispunili formu. Cilj je bio da se mnoge stvari koje muče savremeni svet iznesu otvoreno i bez mnogo sentimentalnosti. Uostalom, o sličnim temama posle Putina je imao šta da kaže i ministar odbrane Sergej Ivanov. S obzirom na procene da dotični spada u najuži krug kandidata za budućeg šefa ruske države, mnogi novinari su procenili da je minhensko pojavljivanje bilo i neka vrsta njegove promocije. U svakom slučaju, svima je postalo jasno da ruski spoljnopolitički prioriteti ni po odlasku Putina neće bitno da se menjaju.

"Rusija nema neprijatelja", izjavio je Ivanov. "Ne postoji nijedna država sa kojom imamo nepremostivi spor. Ruski vojnici ne ratuju van granica svoje zemlje... Sa jednakom pažnjom pristupamo odnosima sa Venecuelom, Iranom ili SAD." Ali iza ovih reči stoji i stav Moskve da drugima neće prepustiti da vode njenu igru. To je važna naznaka za rešavanje svih gorućih svetskih pitanja, pa i kosmetskog. Poruka o neophodnosti suštinskog dogovora o budućnosti južne srpske pokrajine isključivo između Beograda i Prištine time dobija puno značenje.