I behu izbori...

Ni raniji predsednici ove države nisu propuštali  priliku da ocenjuju medije, pa je i novi krenuo tim putem. Odlučio je da prvi intervju da Radio-televiziji Srbije,ali ne zato što je logično da se javnosti obrati preko javnog RTV servisa nego stoga što je, po informaciji iz RTS-ovog „Dnevnika”, rekao da je ta televizija bila najkorektnija (ili najmanje nekorektna) tokom izborne kampanje.

U završnici predsedničke (kao i parlamentarne) izborne trke trčale su svojski i televizije, po sopstvenoj medijskoj stazi. Na njoj se osvajaju rejtinzi, i sve komercijalno što uz njih ide. Stiču se, takođe, naklonost i podrška publike. Ali, važnije od svega, zauzima se pozicija u odnosu prema vlasti.

Iz toga kako su delovale prve postizborne emisije čini se da su redakcije bile iznenađene ishodom i da su se (i po insajderskim podacima) „prestrojavale u hodu”. Po tome koliko su se bavili Tadićem – izgledalo je kao da im nije javljeno da je pobedio Nikolić. Po insistiranju na analizama neuspeha demokratskog bloka – izgledalo je kao da uspeh narodnjačke koalicije sam po sebi i ne postoji. Po zabrinutosti za dalju sudbinu Demokratske stranke – izgledalo je da je većina sagovornika po TV studijima, od voditelja do analitičara, neformalno svrstana u njene redove. Po tome koliko je u kombinacijama o sastavu nove vlade preporučivana kohabitacija – izgledalo je da se svi prisutni (novinari i glavni urednici, istraživači i profesori univerziteta) zalažu za to da dosadašnji čelnici države i vlade ne izgube svoj deo uticaja i vlasti. A po tome kako se sada insistiralo na relativno malim ovlašćenjima predsednika i na ključnoj ulozi Vlade – izgledalo je da im doskorašnja obrnuta praksa nije smetala kao vid kršenja Ustava.

Ono što iz medijske TV prakse poslednjih dana probija kao mogućnost jeste da se novinarski stalež i vlasnici glasila u stvari plaše promene vlasti iz najmanje dva razloga. Prva pretpostavka za taj strah je strepnja da će nova vlast prema medijima biti gora, restriktivnija u pogledu slobode uređivačke politike, partokratski agresivnija, sklonija „spinovanju”, upletenija u ekonomska ucenjivanja medija. Tužnije bi bilo ako su se mediji već toliko srodili s postojećim krugovima vlasti i moći, što će reći i novca, i toliko privikli na saradnju po pravilima koje oni diktiraju, da njihov gubitak pozicije automatski doživljavaju i kao svoj.

No evo prilike da se sveobuhvatnije sagleda stanje medija. Dokumentarnu seriju (produkcija „Status”, emiter RTV 1) autor Slaviša Lekić nazvao je tmurno – „Mediji u Srbiji: hronika propadanja”. Početak procesa datiran je u sredinu osamdesetih godina prošlog veka, ali doći će se i do današnjih dana. Pa će se i ova predizborno-postizborna medijska delatnost bolje razumeti.