Haradinaj za Kroslanda i dalje kriminalac

Specijalno za "Politiku" od dopisnika Bete iz Haga
Mesec dana pre kraja dokaznog postupka optužbe na suđenju bivšem predsedniku Srbije Milanu Milutinoviću i petorici kooptuženih za progon kosmetskih Albanaca, pred sudskim većem Ijana Bonomija pomolila se složenija i nijansiranija – ne nužno i za odbranu povoljnija – slika političke pozadine sukoba na Kosmetu 1998-1999. od one koju je na nezavršenom suđenju Slobodanu Miloševiću oslikao tužilac Džefri Najs.

U haškoj sudnici broj jedan, minulih dana, prvi put se iz usta jednog od tadašnjih stranih zvaničnika – koji inače redom teško optužuju Miloševićevu vlast, pre svega, za primenu preterane i neselektivne sile protiv albanskih civila – začulo da je međunarodna zajednica, sa SAD na čelu, tokom kosovske krize radi sopstvenih političkih ciljeva podržavala OVK, iako svesna da je to "teroristička organizacija".

Svedočeći da se, kao britanski vojni ataše u Beogradu, tokom oko 70 poseta Kosovu u kritično vreme uverio u teroristički karakter OVK, britanski pukovnik Džon Krosland ovako je pred sudijama opisao kosmetsku realpolitiku Zapada: "(Predsednik SAD) Bil Klinton, (državni sekretar) Madlen Olbrajt i (glavni pregovarač za Kosovo) Ričard Holbruk su doneli odluku da mora doći do promene režima u Srbiji i OVK je bila sredstvo da se to ostvari. Od tog trenutka, bez obzira na rezerve prema OVK koje smo mogli imati ja i drugi, to više nije bilo bitno. Stav koji je međunarodna zajednica zauzela u Rambujeu 1999. bio je u skladu s takvom politikom."

U tom svetlu zapadni zvaničnici izbegavali su, predočio je Krosland, da vođama OVK – poput Ramuša Haradinaja koga su već tada videli kao "budućeg glavnog igrača" – "postavljaju teška pitanja" o zločinima, zato što su ih želeli "na svojoj strani", a ne da im "pokvare reputaciju". Haradinaja – protiv koga će uskoro svedočiti u Hagu – Krosland, po sopstvenim rečima, i danas smatra "kriminalcem", a OVK "terorističkom" organizacijom.

O ciljevima OVK tokom sukoba na Kosovu i Metohiji, za posmatrače u Hagu iznenađujuće otvoreno svedočio je Bislim Zirapi, koji je do marta 1999. bio načelnik njenog glavnog štaba. Zirapi ne samo da je potvrdio da je cilj OVK bilo ujedinjenje svih teritorija na kojima su Albanci većina u Srbiji, Crnoj Gori i Makedoniji sa Albanijom, nego je sudijama na karti i nacrtao granice tako zamišljene albanske države.

Norveški diplomata Knut Volebek – koji je sa vlastima u Beogradu o Kosovu pregovarao kao predsedavajući OEBS-a – posvedočio je da se u februaru 1999. protivio prekidu pregovora u Rambujeu u trenutku kada je srpska strana prihvatila, a albanska odbacila politički sporazum o Kosovu. "Pogrešno je tvrditi da Srbi nisu prihvatili izvesno političko rešenje u Rambujeu. Oni su prvo prihvatili politički deo sporazuma, Albanci su to odbili, a onda su predsedavajući dali dve nedelje pauze, što je bilo protivno logici... Posle toga Srbi su promenili stav i iznenada odbili ono što su već bili prihvatili", rekao je Volebek.

Pošto mu je sudija Bonomi predočio tvrdnju odbrane da su Amerikanci, posle pauze, u poslednjem trenutku u nacrt sporazuma ubacili za srpsku stranu neprihvatljiv aneks snagama o NATO-a na Kosovu i da je to dovelo do bombardovanja SRJ, Volebek je diplomatski uzvratio: "O tome morate pitati Amerikance."

Ni Volebek, ni mnogo pozvaniji nemački general Klaus Nauman, tadašnji šef Vojnog komiteta NATO-a, nisu mogli da odgovore na pitanje sudije Bonomija kada je tačno alijansa odlučila da bombarduje SRJ i zašto su napadi počeli u martu 1999, ako je, kako su svedočili, preterana sila na Kosovu bila primenjivana još od 1998. Posle kraha konferencije u Rambujeu, tvrdio je Nauman, "eskaliralo je nasilje na Kosovu – moram reći, sa obe strane – a mi nismo imali instrumenata da to zaustavimo". Za razliku od Beograda na koji je dugo uticao pretnjom silom, NATO, po Naumanu, još od sporazuma Milošević–Holbruk u jesen 1998. nije imao efikasan uticaj na OVK koji je zauzimao položaje sa kojih su se tada u skladu sa sporazumom povukle snage bezbednosti. "To je, nažalost, bila naša greška. U leto 1998. smo OVK proglasili terorističkom organizacijom i tako nenamerno paralisali sve instrumente za uticaj na njih... Jednostavno, nismo imali instrumente da utičemo na OVK – njima nismo mogli da zapretimo silom, kao Srbiji", naznačio je Nauman.