Posle jagnjetine prija kafa

Duga Poljana – Kad su im kuće nasred raskrsnice važnih puteva, a na kapiji prostrane Pešterske visoravni, hteli ne hteli, moraju biti gostoprimljivi. Kako da preko zime, kad, recimo, na stotinak metara od njihovog mesta zvanog Duga poljana, na poznatoj vetrometini Pometenik začas naveje dva metra snega, da u svoje kuće ne prime okasnele i promrzle putnike? Kako da im ne ponude konak i okrepljenje dok putari za dan, dva put ne pročiste.
Ne mogu ni preko leta da ne "pruže čašu vode" namernicima koji su pristali da se odmore, pošto su se odozdo, od Novog Pazara uspeli uz krivudave strmine ili su otuda, od Sjenice, po žezi, preko visoravni bez hlada, doputovali automobilom ili teškim kamionom, svejedno.

Oduvek su u ovom pešterskom mestu, koje je nešto između sela i varoši, lepo primali takve nezvane, a pogotovo zvane goste. Govore o tome i istorijski spisi, oni iz vremena kada je ovde car Dušan lovio ili kada su karavani putovali prema Dubrovniku a trgovci ovde spavali i u starom hanu konje "arape" odmarali.

Tako, bez obzira što je Duga poljana decenijama mesto stanovnika pravoslavne i muslimanske vere, gostoprimljivih domaćina ima i danas među dve, tri hiljade meštana. Znaju mnogi, "bližnji a i iz daljine" da tu, tik uz jedinu i glavnu dugopoljansku ulicu, kafanu "Golija" više od dve decenije "drži" Mile Stubić i kuva "samo takvu tursku kafu", a preko puta pekaru i pečenjaru "Raketa" već 53 godine ima znatno stariji, sedamdesetšestogodišnji Šućro Ljajić koji nudi "najbolju jagnjetinu na svetu". Tako kažu gosti, a i ovi ugostitelji, jedan drugog, čak i "iza leđa", isto hvale.

Nema tu, stvarno, gostu ništa da fali, njih dvojica se međusobno ispomažu, jer kad se kod Mila društvo zapije i požele nešto za meze on dovikne, da se preko puta čuje:

– Šućko, kilo masnijeg...?

U obrnutom smeru, počesto, kad gosti pečenje požele da "zaliju", usledi, primera radi, narudžbina:

– Mile, četiri ladna, ko zmija?

Ta neobična "poslovna saradnja" traje više od dve decenije, nikad zamerke, nikad preke i ružne reči. Posao im dobro ide, naročito preko leta kada, kako Šućro kaže, peče i po tri pešterska jagnjeta u staroj zidanoj peći i isključivo na bukovim drvima.

– svakog petka prodam i pet pečenih jagnjića, samo nemam kome da prodam jagnjeće kože, imam ih četiri stotine i utrošio sam dve tone soli dok sam ih uštavio. Da bar trošak za so mogu da nadoknadim, ali niko neće, a o vuni da ne pričam, kilo vune za dva piva... – dodaje Šućro. – Znate, mi ovde imamo najbolji stočni pijac na Pešteri. On se održava petkom i tu se sjati narod iz svih pešterskih sela. Tog dana obojica ginemo od posla, a kad se gosti raziđu onda i mi, imamo dušu, zasednemo u kafanu, uvek prema Šućrovoj želji tamo gde je muzika i pevačica, i meračimo, obično od akše (četvrte muslimanske molitve) do jacije (pete molitve, koja pada duboko u noć) a počesto i dalje, do, sitnih sati. Jedino je nezgodno što Šućro, čak i kada smo u ženskom društvu, mora da nas napusti, valja mu da na vreme potpali pekaru... – priča nam, pomalo uz šalu, Mile.

Bilo je sa ovom dvojicom starosedelaca Duge poljane reči i o ozbiljnijim temama. Pričali su nam i baš za štampu hvalili novopazarske putare i njihovog direktora Izeta Ljajića, za kojeg rekoše da odavde potiče, što poslednjih godina puteve čiste redovno i uprkos čestom nevremenu održavaju prohodnost za vozila. Uz to, rekoše da je vlasnik preduzeća "Putevi" nedavno poklonio osnovnoj školi dva autobusa, tako da đaci iz sela udaljenih i do desetak kilometara od ove školske godine nisu "đaci pešaci". Škola koju pohađa oko tri stotine učenika, inače, nosi naziv "Bratstvo i jedinstvo" i jedna je od najlepše uređenih u ovom kraju.– Tako, sve bi bilo lepo samo da je još više nekih fabričkih pogona, da se mladi ovde zapošljavaju, žene i udaju... – složiše se pri rastanku sa nama Šućro Ljajić i Mile Stubić.