Tikalovi fantastični crteži

Valjevo – Posle pune dve decenije Mihajlo Đoković Tikalo (1941. u Čačku) jedan od markantnijih srpskih slikara fantastike ponovo je minulog vikenda sa svojim radovima stigao pod krov Moderne likovne galerije u Valjevu.

Publici je ponudio 50 crteža rađenih u kombinovanoj tehnici gde glavnu reč vodi njeno visočanstvo olovka. U prvi mah svaki od crteža zbunjuje posetioce, jer malo ko od njih može da prihvati da to nisu, zapravo, slike u punom formatu.

Objašnjavajući tu specifičnost Tikalov stariji kolega akademik Ljuba Popović, inače osnivač valjevskog likovnog kružoka, tanku liniju između crteža i slike nazvalo je „malim čudom” na domaćoj likovnoj sceni. On je dodao da se retko dešava da neko pomera granicu od crteža prema slici i ono što radi Tikalo stavio je u primere za istoriju slikarstva. Popović je podsetio brojne posetioce na otvaranju izložbe da je prvi put za ovog umetnika čuo od Leonida Šejke koji mu je tada, pored ostalog, rekao da je u Čačku sreo jednog neverovatnog slikara i fantastičnog crtača. Umesto u ateljeu, ispričao mu je Šejka, pronašao ga je u kokošinjcu kako uspavljuje jedno dremljivo tek izleženo pile.

Tikalovim osobenim slikarskim stilom, figuracijama, crtačkim majstorstvom, temama i vizijama bavio se još jedan akademik, naš poznati pesnik Ljubomir Simović, koji je napisao tekst uz izvanredan katalog koji prati izložbu u Valjevu.

– Mihajlo Đoković Tikalo nikada nije postao član Mediale, ali će mu njeni principi i njihova shvatanja, pre svega ono o potpunom slikarstvu o integralnoj slici, celog života biti veoma bliski. Tikalo nije ušao u hram Mediale, ali je nedaleko od njega podigao svoju sopstvenu crkvu i u tu crkvu je uneo svoju ikonu – Hijeronimusa Boša. Neće nam trebati mnogo vremena da shvatimo zašto je umesto da se ugleda na naše srednjovekovne majstore koji su scenama Strašnog suda ispunili zidove Dečana i Gračanice, izabrao da sledi slavnog Holanđanina. Izabrao ga je zato što je Boš u svojim interpretacijama Strašnog suda bio ličniji, nekovencionalniji, slobodniji i radikalniji, i što je samim tim mogao biti bliži shvatanjima modernog slikarstva. Na Tikalovim slikama može se, naravno, primetiti i uticaj Šejke, poezije Danila Kiša, Ljubiše Jocića ili Branislava Petrovića, ali i to da je njegovo slikarstvo potvrda da klasična slika može da prihvati svaku novinu, da pomiri naizgled nepomirljive stavove, navodi akademik Simović.

U razgovoru za naš list Tikalo nije krio da je izuzetno radostan što ponovo izlaže u Valjevu, ceneći, da je Moderna likovna galerija, duže vreme, izložbeni prostor sa najvišim rejtingom ne samo u Srbiji već i nekadašnjoj Jugoslaviji. Crtanje smatra za najsigurniji put do slikarstva. Žao mu je što među mladim umetnicima nema više interesovanja za ovu opciju, i popred toga što crtanje sa naglašenom figuracijom traži veliku posvećenost, puno rada i stalno učenje.

I on, potvrdio nam je još uvek uči i ne zna sve o crtanju iako ga porede sa velikim evropskim  majstorima. Na pitanje zbog čega nije uspeo da postane član Mediale, Tikalo je kratko objasnio da su razlog tome bile neke administrativne zabrane na Akademiji, dok je studirao, ali da je od prvog dana bio i ostao na istoj liniji fantastičnog slikarstva sa svojim prijateljima iz jednog od najavangardnijih likovnih pravaca na ovim prostorima.

Izvanredna izložba crteža Mihajla Đokovića Tikala koju čine radovi iz deset privatnih kolekcija, biće otvorena do 28. jula ove godine.