Vapaj iz Robnih kuća

DOSIJE "POLITIKE"
Protesti stotine radnika Robnih kuća "Beograd" po ko zna koji put skreću pažnju javnosti da njihova životna pitanja još nisu rešena. Za nekada najveći trgovački lanac na Balkanu nema leka, uprkos decenijskom angažovanju više konzilijuma ekonomskih i pravnih stručnjaka, ministarstava iz dve vlade i Agencije za privatizaciju. Slučaj koji su mnogi stavili već "ad akta" – dosije "Robnih kuća" – opet je, međutim, na dnevnom redu nadležnih ministarstava, tužilaštava i sudova, povlačeći za sobom još desetak sumnjivih i još nedovršenih stečajeva, ali i privatizacija. Najavljuju se, naime, i protesti malih akcionara "Jugoeksporta", "Ineksa", "Mikrometala", Beka", "Kluza", "Beteksa", "Srbijateksa", "Jugoremedije"...

Ipak, koliko god bila slična mnogim nedovršenim tužnim pričama naše tranzicije, ova o Robnim kućama "Beograd" je i saga o preovlađujućoj sudbini privrednih giganata bivšeg sistema.

Kako su, dakle, Robne kuće "Beograd" zapale u teškoće koje su ih maltene dovele do bankrota? I zašto ovaj džin socijalističke tržišne privrede nije mogao da opstane, niti da nađe "strateškog partnera", iako se govorilo da je "Beneton" nudio između 250 i 300 miliona dolara, a da se razgovaralo i s konzorcijumom "Mišković-Beko".

Sve svoje direktore, od nastanka kompanije 1966. godine, zaposleni u Robnim kućama dele na "graditelje" i "one druge". Kola su im, kažu, krenula nizbrdo 1990. kada je, "voljom političkih struktura", morao da ode dotadašnji direktor i graditelj Miloš Slepčević.

U smutnoj 1993. godini, upamćenoj po neviđenoj inflaciji, rukovodstvo sa Lukom Mačkićem na čelu, koji je postavljen da zaustavi već poodmaklo propadanje, nije moglo da se odupre naredbi ondašnjeg premijera Nikole Šainovića da zamrznu cene robe na lageru. Tada su RK bukvalno ispražnjene. Sve je moralo da bude rasprodato u bescenje, Mačkić je podneo ostavku, a kompanija je za mesec-dva izgubila oko 100 miliona maraka.

Na početku 1994. uspostavljen je stabilan dinar, ali ni u tim novim tržišnim okolnostima tadašnja rukovodeća garnitura nije povlačila najracionalnije poteze. Zbog prekomerno izdavanih akceptnih naloga i nagomilanih dugovanja, usledila je blokada računa. Očekivana pomoć od vlade je izostala, pa je pokušano da se svi dugovi svale na preduzeće "Robne kuće", kome su od imovine ostavljeni – samo magacini. Bez tereta ranijih dugova, novoregistrovana Kompanija RK "Beograd" trebalo je da počne novi život.

Ali, od 1997. i u kompaniji počinju česte smene rukovodećih garnitura. Očekivani povoljni bankarski krediti, na koje su Robne kuće navikle, nisu stizali.

Zatim se pokušalo sa proglašavanjem robnih kuća po gradovima u Srbiji za profitne centre. Međutim, sprovedena decentralizacija je često zloupotrebljavana, tako da su stvarani novi dugovi: prema državi za poreze i doprinose, dobavljačima za neplaćenu robu, a radnicima za plate.

Na insistiranje radnika, posle 5. oktobra 2000. prekinulo se s praksom da se dobavljačima ne plaća isporučena roba. Novi direktor, postavljen od Ministarstva za trgovinu, koje je obećalo skori dolazak strateškog partnera, ponovo centralizuje kompaniju, ali se sukobljava sa direktorima i članovima Upravnog odbora, tako da je i on smenjen.

Po nalogu tadašnjeg Ministarstva trgovine u vruću direktorsku fotelju Kompanije došao je čovek iz Bačke Topole, Boško Radić. Na predlog Upravnog odbora, članovi Skupštine Robih kuća odlučili su da se proda deo imovine za 120 miliona maraka, kako bi se podmirili svi dugovi i obezbedila neophodna obrtna sredstva.

Ali, baš tada iz beogradskog Trgovinskog suda stiglo je neočekivano rešenje. Sud je odlučio da se u kompaniju Robnih kuća "Beograd" uvede stečaj. Razlog – račun kompanije bio je u blokadi duže od 60 dana, mada je ta činjenica više godina tolerisana.

Prema tadašnjoj proceni beogradskog Instituta za tržišna istraživanja, sačinjenoj  po najnepovoljnijoj likvidacionoj metodi, ukupna imovina Robnih kuća u to vreme je vredela oko 300 miliona maraka, a njihove obaveze bile su oko 100 miliona. Polovinu od te sume potraživala je država, uključujući i dug "Beobanke". U ostatku duga, 20 miliona maraka činile su obaveze prema dobavljačima, a 30 miliona bila su potraživanja zaposlenih za neisplaćene plate.

Sačinjen je je elaborat sa postavljenim ciljem da se Robne kuće oslobode dugova i stečaja. Posle finansijske konsolidacije, restrukturisanja i nekog perioda normalnog, zdravog poslovanja, trebalo je početi proces privatizacije kompanije. Takav elaborat za ekonomsko ozdravljenje RK dostavljen je početkom 2002. godine Ministarstvu za trgovinu i tadašnjem Ministarstvu za privredu i privatizaciju, ali bez očekivanog odgovora.

Sprovođenje stečajnog postupka kompanije počeo je 15. maja 2002. godine, na osnovu rešenja Trgovinskog suda u Beogradu. Bankama, državi, dobavljačima i radnicima, Robne kuće su tada bile dužne oko 50 miliona evra, a vrednost njihovog kapitala procenjena je samo na 150 miliona evra..

Iako je stečaj po starom zakonu trajao nepune tri godine, malo je toga rešeno. I pored prodaje šest robnih kuća i dva hotela za samo 7,1 milion evra, odnosno u proseku za po 187 evra za kvadratni metar, ukupan dug od otvaranja stečajnog postupka do 31. decembra 2004. godine je uvećan za 16,23 miliona evra. Po poslednjoj računici, dug je dostigao 95 miliona evra!

Ali, krajem 2005. godine ministar trgovine Bojan Dimitrijević je govorio da će Robne kuće izaći iz stečaja.

Posle svega, zaposlene i male akcionare ove kompanije niko ne može da razuveri da je njihovu firmu "razbucala" stečajna mafija, da bi je neko kupio "za sitniš". Drugi su radili za strane trgovinske lance, praveći im prostor da zauzmu srpsko tržište.

Ozlojeđeni sada traže izuzeće sudije Natalije Kojić-Kordić koja vodi stečajni postupak, predsednika Stečajnog veća Gordane Aranđelović i stečajnog upravnika Mirka Borovčanina, kojeg je imenovala Agencija.

Zahtevaju da im se isplate akcije u vrednosti 15 miliona evra, koje su kupili 1992. godine, kao i neisplaćene zarade i doprinosi sa kamatom. Inače, stečaj Robnih kuća vodila je sudija Trgovinskog suda u Beogradu Delinka Đurđević, koja je među optuženima za pripadnost takozvanoj stečajnoj mafiji.
Aleksandar Mikavica

--------------------------------------------------------------------------

Zaoštravanje protesta

Štrajkovaćemo glađu do smrti ili do ispunjenja naših ciljeva. Borimo se za pravo i pravdu, za normalan život i u znoju zarađene plate. Nema odstupanja.

Ove reči koje je, staloženo i odlučno, izgovorio Tomislav Jagličić, jedan od osmoro preostalih štrajkača glađu u direkciji RK "Beograd" u Mekenzijevoj broj 57, najbolje oslikavaju šta se ovih dana dešava u nekadašnjem trgovinskom gigantu.

Protest oko hiljadu radno angažovanih, otpuštenih radnika i penzionera, koji je održan u ponedeljak na Terazijama ispred Agencije za privatizaciju, bio je opomena pred njegovo zaoštravanje. U prostorijama RK "Beograd" u Mekenzijevoj broj 57, štrajk glađu juče je nastavilo osmoro od jedanaestoro štrajkača koji su protest započeli pre šesnaest dana. Troje je hospitalizovano zbog lošeg stanja, a Božana Trifunović, predsednica Udruženja poverilaca i akcionara kompanije, najavila je da će se ovom vidu protesta uskoro priključiti još radnika.

– Štrajkače je juče posetio direktor Hitne pomoći, oni su pregledani i ukazana im je pomoć. Juče smo u Specijalnom sudu razgovarali sa Slobodanom Radovanovićem, Specijalnim tužiocem za organizovani kriminal. Od njega smo dobili uveravanje da su se specijalno tužilaštvo i policija uključili u rešavanje slučaja "Robnih kuća" – objasnila je Trifunovićeva.

Prema njenim rečima, Radovanović je delegaciju RK "Beograd"  obavestio da ovaj slučaj neće biti priključen postojećem postupku koji se vodi protiv stečajne mafije, jer važnost i imovina RK "Beograd" prevazilaze te okvire.

– Podršku da u protestu istrajemo, dobijamo sa svih strana. Juče su nas posetili predstavnici oružara iz Kragujevca koji su štrajkačima glađu doneli vitamine i cigarete – napomenula je Trifunovićeva.

Na sastanku predstavnika velikih srpskih firmi za koje Trifunovićeva smatra da su žrtve stečajne mafije ("Srbijateks", "Elektrometal", "Kompresor", "Beko", "Ateks", "Ineks"…) dogovoreno je da se sledeće nedelje organizuje konferencija za novinare.

– Spremni smo da idemo do kraja. Korak po korak, radikalizovaćemo protest. Ako treba, dovešćemo i celu Srbiju na Terazije – upozorila je Božana Trifunović.
B. Pavićević