Gonkur kao Evrovizija

„Ja sam se zalagao da nagradu prošle godine dobije Karol Martinez, koja je bila u najužem izboru, ali nisam uspeo. Dobila je tri glasa. Ona je, naravno, bila srećna i zbog ta tri glasa, ali vidite ni izbor vaših studenata se nije poklopio sa zvaničnim žirijem i u toj raznovrsnosti izbora i jeste lepota”, kaže Didije Dekoen, francuski pisac i generalni sekretar Akademije Gonkur, povodom prvog proglašenja Gonkurove nagrade studenata Srbije.

Pod pokroviteljstvom francuske Akademije Gonkur i u organizaciji Francuskog instituta u Beogradu i njenog atašea za lingvistiku Bruna Boajea, u Srbiji je prvi put, a u okviru „Molijerovih dana”, dodeljena ova nagrada koja je okupila studente sa tri katedre za francuski jezik. Studenti su pročitali četiri romana koja su prošle godine ušla u finale Gonkurove nagrade u Francuskoj i pobednikom proglasiliroman „Povratak u Kilibeg” Sorja Šalandona (inače je Gonkurovu nagradu dobio Aleksi Ženi za knjigu „Francuska umetnost ratovanja”). Šalandonov roman biće preveden na srpski, a autor će biti gost na „Molijerovim danima” sledeće godine.

Didije Dekoen je boravio u Beogradu u svojstvu pokrovitelja ove nagrade, ali i kao poznati pisac (dobio Gonkurovu nagradu 1977. godine za roman „John L’Enfer”) koji je govorio publici o svom radu (više od trideset književnih dela), i to vrlo živopisno i duhovito.

Zabavili ste i nasmejali beogradsku publiku. Jeste li uvek tako duhoviti?

Moja žena kaže da jesam. Mislim da je život smešan i zabavan i da ga tako treba i shvatiti. Ja se bar trudim da mi život bude zabavan i sve više tako i pišem. Kod mene je to došlo s godinama. Kad sam bio mlad i kada sam tek počinjao da pišem, bavio sam se mračnim temama i dramatičnim sudbinama. Za mene su govorili da sam pisac koji ubija najviše likova. Danas me više zanima komedija.

Vaše knjige još nisu prevedene na srpski, ali smo čuli da se i to sprema. Koja bi, po vama, najbolje predstavila čitaocima vaše književno delo?

Sve (smeh)! Najdraža mi je „Engleskinja na biciklu”, jer to je knjiga koja počinje na težak način, a završava se kao bajka. Tu mešam stari i novi kontinent, mešam žanrove, ali uprkos tome roman je jako lepo prihvaćen u Francuskoj. Napisan je na osnovu svega onoga što sam radio do sada, pisao i istraživao, i tu čitaoci mogu mnogo bolje da me upoznaju kao pisca nego u mojim početničkim delima. Miloš Konstantinović bi voleo da prevede knjigu koja je dobila Gonkurovu nagradu , ali ja sam tada imao 30 godina. To je mladalačka knjiga. Više bih voleo da se prevede neko moje zrelije delo, ali naravno nemam ništa protiv ni da „John L’Enfer” dođe do srpske publike.

Kao pokrovitelj Gonkurove nagrade studenata u Srbiji, znate li hoće li nagrada imati kontinuitet?

Nadam se da će se nastaviti, ali to ne zavisi od Akademije Gonkur, već od organizatora, Francuskog instituta u Srbiji, koji je zaista uradio veliki posao. Nije to lako, treba dopremiti tolike knjige i organizovati čitanja i susrete sa studentima. Međutim, u svom finalu, to je predivan događaj za sve, a najviše za nagrađenog pisca, jer je reč o nagradi publike. Dakle, suviše lepa avantura da bi se dogodila samo jednom. I u Francuskoj imamo Gonkur gimnazijalaca. Divno je što ta deca pokazuju interesovanje za čitanje. Neki se u početku i bune, ali posle dobiju virus književnosti. Prisustvovao sam trenucima kad ti mladi aplauzom od osam minuta pozdravljaju autora koga su izabrali.

I mladi u Poljskoj i Nemačkoj biraju dobitnika Gonkurove nagrade.

Da, moj san je da u biranju učestvuju mladi iz svih evropskih zemalja, i to u isto vreme kad i u Francuskoj, krajem novembra. To bi bila kao neka književna „Evrovizija”! Ili evropski šampionat za najbolju knjigu! Ja sam od onih koji smatraju da Evropa može da se izgradi na bazi kulture, a naročito na bazi literature. Zaista smatram da književnost treba da izađe iz elitističkih okvira i da čitanje treba da postane masovna pojava. Ovo u Srbiji je divan primer. U Poljskoj se, recimo, nagrada dodeljuje u isto vreme kad i u Francuskoj, i to već sedam-osam godina. Ove godine ćemo uključiti i Liban pošto ima puno Libanaca koji govore francuski. To će biti događaj.

Kad pomenuste „Evroviziju”, napisali ste i dosta scenarija za film i televiziju. Kolika je danas moć televizije?

Mislim da je ogromna, a nedovoljno iskorišćena, ili iskorišćena na pogrešan način. Televizije više ne prave umetničke programe, već podilaze najširem ukusu i uporno nastavljaju sa tim glupostima. Ja sam svojevremeno pisao tri do četiri serije godišnje, a danas su kanale preplavili rijaliti programi i američke serije, čak i na francuskoj televiziji koja se ipak mnogo bolje drži od one u SAD recimo. I onda nije čudno što je u tom vakuumu veliki uspeh postigao jedan crno-beli film Mišela Azanavisijusa.

Kao generalni sekretar Akademije Gonkur vi objavljujete dobitnika?

Da, ja sam taj koji objavljuje dobitnika i s obzirom da sam kao pisac bio i na drugoj strani, kao kandidat za nagradu, vrlo dobro znam koliko me u tom trenutku mrze oni koji su ostali bez nagrade i da bi mi najradije iskopali oči. Ali ima tu i lepših zaduženja, kao što je na primer dolazak ovde. Ja takođe vodim računa o zapisnicima sa svih naših sednica, koji su veoma važni, jer postoje od 1903. kada je Gonkurova akademija osnovana i u njima možete da otkrijete celu prošlost francuske književnosti od tada do danas. U zapisnicima će svakako ostati i to da je jednog kišnog maja 2012. proglašena Prva Gonkurova nagrada studenata Srbije.

Gordana Popović