Veština čitanja tajni

U nacionalnoj istoriji umetnosti druge polovine 20. veka Petar Omčikus (1926) je pozicioniran kao markantna i stamena stvaralačka ličnost impozantnog opusa čije poetsko uporište najvećim delom pripada strujanjima ekspresionizma i nove figuracije. Nova retrospektivna izložba usko tematski fokusirana na portrete još čvršće strukturiše celokupno Omčikusovo delo koje je većim delom kritički tumačeno i istorizovano. Praksa kazuje da Omčikusove izložbe imaju snagu kulturnog događaja, a ovi „Portreti” afirmišu društvenu (i istorijsku) ulogu portreta kao i njegove vitalne umetničke refleksije, uprkos promenama estetskih kodova vremena.

Pozajmljeni iz muzeja i privatnih kolekcija „Portreti” - slike i skulpture - na ovoj izložbi predstavljaju svojevrsni rezime značajnog segmenta Omčikusovog stvaralaštva koje je, u kontekstu ovog celokupnog dela, ostalo manje upadljivo. Tako, u skici za portret Petra Omčikusa ključne reči mogu biti: slikarska strast i energija, ekspresija i individualnost, imaginacija i temperament, gestualnost i veština majstora, hedonizam i spontanost, sloboda i nadahnuće, emocionalna inteligencija i duhovitost.

Mada je izložbom u SANU obuhvaćeno preko sedam decenija Omčikusovog portretnog slikarstva – od Autoportreta iz 1939. do najnovijih, ovogodišnjih slika - prepoznatljiv umetnički karakter i izvorni temperament nivelišu autorov stav po kojem nikad nije voleo slikarstvo koje je isključivo estetsko. Studije portreta savremenika - 168 slika i 10 skulptura -  prijatelja i poznatnih intelektualaca, akademika i književnika nastajale u hodu, mahom u stilskom pogledu prate vodeće ideje Omčikusovog slikarstva održavajući raskošni talenat i autentični slikarski hedonizam.

Između ostalog, za njega je portretisanje i svojevrsni dijalog sa modelom preveden u vizuelnu formu čiji su karakter i psihička energija ispred realnih crta fizionomije. Autor smelo skida maske sa lica svojih modela nastojeći da iščitanu tajnu materijalizuje u ubedljiv i komunikativni likovni znak.

Intuicija, inspiracija, profesionalno iskustvo i moć zapažanja značajni su saveznici umetnika na ovom luciferskom zadatku čitanja enigmatičnih kulturnih, socijalnih i izvornih potencijala odabrane ličnosti. Autentični zapis o Omčikusovom radu sa (i pred) modelom, obojen emocijama, dao je Lazar Trifunović povodom slikareve prve beogradske izložbe portreta. Neosporno, sedamdesete godine bile su izuzetno plodne u portretnom stvaralaštvu Omčikusa i dvadesetak portreta izloženih u kamernom prostoru Grafičkog kolektiva te, 1979. godine, predstavljaju antologijska dela savremene srpske umetnosti. Mnogi od ovih portreta izloženi su i danas, u Galeriji SANU.

Uspeh te prve izložbe Omčikusovih portreta označio je put ka nizu njegovih novih i hrabrih istraživanja personalnosti lica, stanja i karaktera, čije vidljive oznake umetnik prekodira u portretnu osobenost.

Poetske refleksije vremena obeležile su i Omčikusovo portretno stvaralaštvo. Onje u ranim portretima iz pedesetih godina blizak poetskom realizmu a potom je, u radovima iz sedamdesetih i kasnijim slikama, nova figuracija sa jakom ekspresionističkom crtom osnovna karakteristika njegovog slikarskog temperamenta.

Za sebe je rekao da nije slikar sistema već voli da slika sve. Iz tog ugla posmatrano, posebnu intonaciju ovoj postavci daju radovi većeg formata anonimnih aktera i grupa – „Moler”, „Kaluđerica”, „Utakmica” - čije energije tela, potentne situacije i žive akcije u snažnim kolorističko-gestualnim rešenjima i uritmovanim agresivnim masama problematizuju različite kulturološke slojeve.

Izdvajaju se i Omčikusovi maestralni autoportreti koji predstavljaju vidljivu stranu neumoljivog unutrašnjeg dijaloga koji je autor vodio sa sobom tokom decenija. Svoj likovni, tematski i idejni kontekstproširio je i na skulpturu,dajući značajan doprinos u ovom mediju i generišući novu energiju gesta i mase u prostoru radovima „Kod brice”, „Ugljar”, „Moler” ili impresivnom portretu Mila Milunovića.

Reprezentativni karakter izložbi u Galeriji SANU obavezuje. Tako se ovoga puta može zameriti na postavci bez jasnijeg koncepta  i strožije selekcije, a ambicioznoj publikaciji nedovoljna sistematičnost. Uprkos ovim manama, one ne mogu gotovo ništa narušiti u totalnom dejstvu umetničke gromade Petra Omčikusa.

Kad smo već kod portreta: šteta što činovnici iz Skupštine Srbije za svoj ambiciozni projekat izrade portreta dosadašnjih predsednika ovog Doma nisu angažovali Omčikusa. O već učinjenom, bez komentara.