Kremlj na istoku

Od kako se Vladimir Putin vratio u Kremlj, ne i na vlast, jer je 13 godina nije ispuštao, strelica ruske spoljnopolitičke busole ukazuje pravac Istoka.

Svojevremeno dragoceni saveznik Zapada, čija je pragmatska politika tokom dva prethodna predsednička mandata bila hvaljena zbog osetljivosti na globalne probleme, postaje prepreka. Ispostavlja se da je integracija sa Zapadom otežana rastućim nedostatkom kontrole njegove autoritarne vlasti na unutrašnjem planu.

„Kontrarevolucionar se vratio u Kremlj”, razočarano je pisao „Špigl”, odražavajući uverenje zapadnih prestonica da politika prema Rusiji, vođena pod sloganom „promena približavanjem”, nije Putina motivisala na demokratske reforme koje su se od njega očekivale.

Možda se i zato čovek koji je Rusiju dramatično ojačao tokom poslednje decenije sve više okreće istoku. Njegovoj „ekonomskoj diplomatiji”, čiji je cilj obnova ruske privrede, više pogoduje Azija.

Korekcija ruskih strateških prioriteta detektuje se na osnovu „diplomatije simbola i signala”,koju Putin veoma aktivno primenjuje od kako je inaugurisan 7. maja. To potvrđuje katalog njegovih poteza za manje od mesec dana.

Prvo je glatko, diplomatski neuobičajeno, odbio da ode u SAD kako bi se sa Barakom Obamom sastao na samitu G-8. Demonstrirao je nezadovoljstvo američkim protivraketnim štitom u Evropi,na kome Obama i dalje insistira. Protivi se američkoj „opsesiji” idejom apsolutne neranjivosti, „utopijskog koncepta koji podrazumeva apsolutnu ranjivost svih drugih”, kako pišu RIA novosti.

U vreme kada je, „zbog prezauzetosti”, otkazao put za Kemp Dejvid, našao je vreme da se sastane sa predsednicima Kirgistana, Uzbekistana, Tadžikistana, Kazahstana, Belorusije i Ukrajine, sa onima koji ga ne optužuju za manjkavost demokratičnosti njegove vladavine.

Samit Organizacije kolektivne bezbednosti bila je potvrda Putinove ambicije da stvori neki svoj NATO i pokuša da okupi ove mahom autoritarne i poluautoritarne režime. Sve u sklopu ideje evroazijske unije Rusije, Belorusije i Kazahstana,koju je prvi put lansirao u tekstu za „Izvestija” prošle godine.

Nije neobično da ga je prvo putovanje odvelo za Minsk. Gotovo prst u oko Zapadu,koji Belorusiju doživljava kao redak evropski bastion nesloboda, a predsednika Aleksandra Lukašenka kao poslednjeg evropskog diktatora.

Sve je to istovremeno bilo propraćeno obnovljenom podrškom NATO da za svoje linije snabdevanja u Avganistanu koristi grad Uljanovsk na Volgi, kao i potpisivanjem predsedničkog dekreta o privatizaciji velikih državnih preduzeća, van energetskog sektora, do 2016.

Uz ovaj signal upućen stranim investitorima, pokazujući da mu je Evropa važnija od Amerike, u petak je posetio Nemačku, odmah potom i Francusku. Danas i sutra je u rodnom Sankt Petersburgu domaćin 29. samita EU i Rusije.

Tu je onda i Indija i Kina,u koju Putin putuje ove nedelje. Peking je Moskvi važan ne samo ekonomski već i politički, kao oslonac na globalnoj sceni preko koga će, recimo, blokirati da Zapad u Siriji ponovi libijski scenario. Potom ide u Kazahstan.
Kolekcija ovih poteza nagoveštava prioritete Putinove spoljne politike. Za razliku od globalnih ambicija koje je imao u prva dva mandata, sada se okreće susedima.

Ne mislim da Putinova agenda znači pokušaj ponovnog stvaranja SSSR-a. Kao što ne mislim da je spoljna politika Turske vođena „neoosmanskom” željom obnove imperije. Pre se radi o traganju za alternativom EU – prema kojoj je Putin oduvek bio sumnjičav, a u vreme krize zone evra,nesumnjivo mnogo više.

Upravo je evropska kriza Rusiji otvorila šanse na prostorima bivšeg sovjetskog regiona koje ona ne bi da propusti. Savezništvo sa Lukašenkom ili kazahstanskim Nursultanom Nazarbajevim daje Putinu argumente u ponekad teškim dijalozima sa EU, dok Kinezima šalje poruku da Rusija nije ono što je bila i da želi snažno prisustvo u Aziji.

Otvorene su i integracione perspektive prema Ukrajini koja teško da može da očekuje neku pomoć EU dok je Julija Timošenko u zatvoru. Tu je Putin.

Evropa, Nemačka posebno, su mu važni,jer je EU i dalje najveći trgovinski partner. No, to je već deo konstanti ruske spoljne politike. Koristeći status u Savetu bezbednosti, nuklearni arsenal i rastući ekonomski potencijal, Rusija pre svega želi da bude ravnopravan partner sa Zapadom.

Činjenica je da su u EU – posebno Poljska, zemlje Baltika ili Danska – poslednjih pet godina ublažili svoj stav prema Rusiji. Konsenzus bi mogao da se definiše stavom da EU treba da radi sa Moskvom a ne protiv Moskve.

Promenila se i Rusija. Umesto tradicionalnih saveznika, poput Francuske ili Nemačke, prihvatila je EU kao celinu i samo u poslednje tri godine potpisala 18 bilateralnih ugovora o ekonomskoj saradnji sa raznim članicama unije. Politička i bizniselita Rusije svesna je da modernizacije nema bez najboljeg partnera – EU.

Da li će se ovaj relativni mir očuvati Putinovim povratkom? Ne po automatizmu,jer će spoljnu politiku određivati unutrašnja zbivanja.

Poruka Zapadu je otprilike sledeća: pustite nas da gazdujemo u našoj „sferi privilegovanih interesa”, kako je Dmitri Medvedev definisao prostor bivših sovjetskih republika, pa vam nećemo praviti probleme. Možda će zapadni lideri to i prihvatiti, kao što su se svojevremeno saglasili sa doktrinom Leonida Brežnjeva, ali dugoročno bi se rivalstvo samo uvećavalo.

Putinov politički projekat, poput kineskog, umnogome počiva na ideji „razvoj bez demokratije”. On je, bez obzira na seriju demonstracija, uveren da je to najefikasniji način da Rusija pokaže sopstvenu moć. Ne obazire se na činjenicu da u Pekingu sazreva zaključak da je postojeći politički ram preuzak za privredni rast i da su političke reforme neophodne.

Istorija međutim uči da se, kad god su Rusi izlazili na ulice, to nije dobro završavalo po vlast. Car Nikolaj Drugi morao je 1917. da abdicira posle uličnih protesta koji su otvorili vrata boljševičkoj revoluciji.

SSSR, koji je delovao kao nesalomljivi monolit, raspao se 1991,kada su stotine hiljada ljudi izašle da bi se suprotstavile pokušaju udara,tvrde stare garde protiv perestrojke Mihaila Gorbačova.

Da li je sada Putin na redu, kako bi voleo Zapad,projektujući sopstvene želje na Pokret „Okupiraj Abaj”, nazvan tako po moskovskom spomeniku pesniku Abaju Kununbajevu koji se iz obskurnosti uselio na internet,kao lokacija okupljanja Putinovih protivnika?

Nema sumnje da se Rusi teško odlučuju na promene. Uz dosta razloga: kada je skinuta apsolutistička monarhija, stigla je još despotskija forma apsolutizma. Kada je oboren socijalizam, privatizacije Borisa Jeljcina i vladavina korumpiranih oligarha zavile su u crno milione Rusa.

Putinovi protivnici, odlučni da „politiku vrate u Rusiju”, nisu prolazni fenomen. Novostvoreno političko rivalstvo pre će narastati nego što će nestati. Iako je, zasada, sistem koji je stvorio Putin daleko od nestabilnosti, Kremlj će biti veoma oprezan u spoljnoj politici.