Finansiranje – najbolnija tačka visokog obrazovanja

Poboljšanje finansijskog položaja univerziteta, veća uloga grada Beograda u pokrivanju troškova za normalno obavljanje nastave, stimulacija za najbolje nastavnike i istraživače, vraćanje stranih studenata na UB i nastavak reforme nastavnog procesa, neki su od zadataka koji očekuju profesora dr Vladimira Bumbaširevića, novog rektora Univerziteta u Beogradu.

On će od prvog oktobra, zajedno sa četiri novoizabrana prorektora, naredne tri godine voditi najstariji i najveći srpski univerzitet. U razgovoru za „Politiku” on kaže da se dugo dvoumio da li da prihvati ovu funkciju, da je i u porodici bilo onih koji su bili „za” i onih koji su bili „protiv”, jer je biti na čelu vodećeg univerziteta u zemlji izuzetna čast, ali i velika odgovornost, naročito kada se pogleda ko je sve radio na UB tokom ovih 200 godina, od Sime Lozanića, Milutina Milankovića, Slobodana Jovanovića,pa do Batuta i Subotića.

Koji je najurgentniji problem na UB, šta ćete prvo rešavati?

Ne znam šta će biti prvog oktobra, ali je svakako najbolnija tačka finansiranje, kao i povećanje efikasnosti studiranja. Ponovna procena studijskih programa u pogledu opterećenja studenata raspodelom ESPB bodova, biće dobra osnova za poboljšanja uoči drugog kruga akreditacije.

Na čemu ćete insistirati u saradnji sa budućim ministrom prosvete?

Finansije su ključne, jer smo mi budžetska ustanova. Stabilno finansiranje je osnova normalnog rada svake ustanove, pa i univerziteta i fakulteta, a visokoobrazovani ljudi su ključ za napredak svake zemlje.

U javnosti se stiče utisak da svaki fakultet vuče „vodu na svoju vodenicu” i u svoju kasu. Vi ste u svom programu rada insistirali na funkcionalnoj integraciji univerziteta, šta će to tačno značiti za fakultete ubuduće?

Mislio sam pre svega na veću povezanost članica univerziteta kroz zajedničke projekte, bilo da se radi o istraživačkim ili projektima koji su u vezi sa nastavnom aktivnošću. S druge strane, tu se misli i na institute koji nisu u dovoljnoj meri uključeni u rad univerziteta. Njihov značaj bi bio u razvoju i povećanju kvaliteta doktorskih studija.

Kada spominjete institute, ne možemo a da se ne setimo i razloga zašto nismo dospeli na Šangajsku listu 500 najboljih univerziteta, jer mnogi istraživači nisu navodili da pripadaju UB, zbog čega su i kažnjeni smanjenjem plate. Oni kažu da se baš u platama, koje su za 30 odsto manje od onih na fakultetima, jasno vidi da nisu ravnopravni deo univerziteta.

Ne verujem da je samo plata razlog,pre je to činjenica da se instituti ne osećaju u dovoljnoj meri delom univerziteta. Za neadekvatno potpisivanje radova krivi su i fakulteti, kao na primer Medicinski.

Da li ste vi kao dekan skrenuli pažnju na taj propust?

Da, više puta, a doneta je odluka i na Senatu univerziteta, tako da je sad daleko povoljnija situacija.Mi na Šangajskoj listi treba da budemo po svim pokazateljima, tako da se nadam da ćemo to postići većom disciplinom u pisanju afilijacija, kao i stalnim unapređenjem rada. Koliko god mislili da smo kvalitetni, uvek možemo bolje. Pre svega treba da se unapredi nastava, da se dalje unapređuje naučni rad, a tako ćemo postati atraktivniji i za strane studente i moći lakše da konkurišemo za međunarodne projekte, što će doneti i finansijska sredstva.

Kako mislite da privučete strane studente? Nekada ih je bilo 20.000, sada ih je jedva 2.000, a njihova velika zamerka je nedostatak studija na engleskom jeziku.

To je jedna od stvari koje se nalaze u mom programu – da nam je neophodno više programa na engleskom jeziku. Činjenica je da je teška situacija tokom devedesetih godina udaljila strane studente iz Beograda i sad je potrebno da prođe vreme da on ponovo postane atraktivan. Pored programa na engleskom jeziku, veoma je važan i adekvatan smeštaj za strane studente, ali za to su potrebna velika sredstva, a smeštaj studenata je u nadležnosti države.

Da li ćete sarađivati sa privatnim fakultetima – Vi ćete po funkciji biti u rukovodstvu Konferencije univerziteta Srbije?

Sa svima treba sarađivati, ali i postaviti jasne principe. Mi jesmo konkurencija jer je ipak ograničen broj studenata, ali ako se pogleda i kvalitet nastavnika i nastave koji trenutno jeste daleko veći na državnim fakultetima, onda je jasno da ipak nismo konkurencija. Osim toga i poslodavci daju prednost znanju koje se stiče na državnim fakultetima.

Najsporniji deo Strategije razvoja obrazovanja Srbije upravo je bio deo oko odnosa državnih i privatnih fakulteta, na kraju su neka rešenja i izbačena iz nacrta – kakav je vaš stav, da li država treba da finansira privatne fakultete?

Ja mogu da shvatim da bi u nekom trenutku država to mogla da uradi ukoliko bi bilo dovoljno sredstava, ali da prvo podmiri sve obaveze prema fakultetima čiji je osnivač. Ipak su privatni fakulteti profitni, svako ko je otvarao privatni fakultet razmišljao je o nekoj zaradi. Mislim da u ovom trenutku, država sa malom količinom novca koji ide na visoko obrazovanje ne može da podmiri potrebe i državnih i privatnih fakulteta.

Upisne kvote se trenutno određuju na osnovu akreditacije, a ne na osnovu potreba tržišta, što za posledicu ima veliki broj nezaposlenih pravnika, ekonomista, lekara. Da li je došlo vreme da se promeni upisna politika?

Upisna politika je nasleđena, decenijama je slična i bez neke dobre analize potreba. Međutim, ne možete u svakom trenutku da pravite dobru analizu. Ako govorimo o lekarima na primer – školovanje traje šest godina, pa bi morali da pravite projekcije za šest godina, dakle ta analiza nije jednostavna. S druge strane, ona zavisi i od ekonomske situacije u zemlji, zapošljavanje zavisi od toga koliko ima trenutno investicija i kako se otvaraju nova radna mesta. Praktično, ne bismo trebali nikoga da upisujemo jer se teško zapošljavaju diplomirani studenti, a sa druge strane neophodno je da se poveća procenat visokoobrazovanih između 30 i 34 godine starosti.

„Vruć krompir” koji svake godine dočeka rektora jesu školarine. Da li po vašem mišljenju cenu studija treba povećavati ili su školarine, kako kažu studenti, previsoke za ono što (ne)dobijaju na fakultetima?

Na državnim fakultetima veliki broj studenata se školuje iz budžeta. Školarine na većini fakulteta su manje od onoga što se od države dobija po budžetskom studentu. Bez obzira na to, ta cena očigledno ne pokriva sve ono što se daje za studenta. Dugo cene nisu povećavane, evo na Medicinskom fakultetu je još 2004. godine utvrđeno da je 125.000 dinara.

Da li vaši studenti znaju šta plaćaju?

Ne verujem da tačno znaju. Na jednom od Senata UB studenti su rekli da i u prodavnici dobijaju fiskalni račun. Pitanje je šta vide iz tog računa –kada kupite hleb, ne znate šta tačno plaćate, koliko košta brašno na primer. Teško je napraviti kompletnu specifikaciju svih troškova. Studenti sigurno plaćaju manje nego što bi bilo da je ekonomska cena školarine. Treba podmiriti plate nastavnika i sve režijske troškove.

Upravo to studenti zameraju – da se njihove školarine troše za plate, a ne za poboljšanje uslova studiranja.

To je tačno, ali bez plata nemate nastavnika koji su najčešće plaćeni značajno manje nego što zaslužuju.

Veliki problem našeg obrazovanja je i loša efikasnost studiranja, kao i visok procenat strogih profesora. Kako to promeniti?Vi ste najavili reviziju studijskih programa i opterećenosti studenata?

Efikasnost studiranja je bila veoma, veoma loša pre uvođenja reforme i značajno se popravila. Trenutno je najbolja prolaznost na farmaciji i arhitekturi.

Znači „bolonja” je ipak bila dobar put?

Bolonja ili reforma kurikuluma, nije bitno kako to nazivate. Pre reforme, mnogi nastavnici su na svojim predmetima jednostavno dodavali nova znanja i povećavali fond činjenica koje je student morao da savlada i to se uvećavalo geometrijskom progresijom, pa studenti jednostavno nisu mogli da savladaju toliko gradivo. Mi smo na Medicinskom fakultetu uradili detaljnu analizu kada smo krenuli u reformu: svega 3,5 – 4 odsto studenata treće godine je 2004. imalo položene sve ispite, a sada je taj procenat skoro 80.

Da li student sada lakše savlada gradivo ili ih profesori puštaju na ispitu?

Uvedeno je mnogo više seminara, radi se u malim grupama, ima više interaktivne nastave, a manje predavanja eks katedra, promenjeni su udžbenici. U svakom slučaju, studenti moraju više da uče, a profesori da prilagode količinu znanja koja u određenom periodu može da se savlada.

------------------------------------------------------------

Čita „Politiku”, vozi bicikl na Adi

Profesor Bumbaširević je rođen 1951. godine u Beogradu, redovni je profesor za histologiju i embriologiju, dekan Medicinskog fakulteta i redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti. Oženjen je, ima sina.

– U slobodno vreme najčešće čitam štampu preko interneta, „Politiku” u svakom slučaju, ostala je navika i iz porodice, jer je otac uvek kupovao. Trenutno čitam „Praško groblje” Umberta Eka, ali kako nemam vremena ne stižem da je završim. Nekada sam se amaterski bavio raznim sportovima, od košarke do tenisa, sada kada stignem iznajmim bicikl na Adi.