Zašto opstaje NATO

Uprkos očekivanjima da će zapadni vojni savez posle kraja hladnog rata zameniti evropski sistem odbrane zasnovan na EU, NATO je svrhu daljeg opstanka pronašao u takozvanim misijama izvan teritorije (out-of-area) država-članica. Prva takva misija izvedena je 1995. u BiH dok je poslednja bila vojna intervencija u Libiji 2011. Iako su ove operacije pokazale superiornu vojnu snagu NATO-a, njihovi politički efekti su postali predmet mnogih sporova kako između samih članica tako i glavnih partnera u svetu. Za Rusiju, na primer, neprihvatljivi su dalje širenje ove organizacije, instalacija antiraketnog štita u Evropi ali i bilo kakvo angažovanje NATO-a u Siriji.

Otuda je nedavni samit ove organizacije u Čikagu bio prilika da se ocene rezultati koje je NATO postigao poslednjih godina ali i da se utvrde njegovi ciljevi u svetu u kome više nema Sovjetskog Saveza i Varšavskog ugovora, ali ni nesporne dominacije SAD kakva je postojala prethodnih dvadesetak godina. Po broju učesnika, samit je bio „istorijski”, okupio je predstavnike čak 50 zemalja, od čega 28 punopravnih članica, iako je ovaj utisak donekle ostao u senci odsustva Rusije.

U Čikagu je postignut dogovor o prenosu nadležnosti u većem delu Avganistana na oružane snage ove zemlje do sredine 2013. i potvrđeno povlačenje vojne misije ISAF do 2014. Uspešno okončanje vojne misije u Avganistanu glavni je bezbednosni izazov ne samo za NATO već i za SAD.

NATO je proglasio operativnom prvu od četiri faze projekta izgradnje „antiraketnog štita” do 2020., radi zaštite Evrope od napada iz pravca Bliskog istoka, posebno iz Irana. U ovaj američki projekat je već investirano nekoliko milijardi dolara, a za sada leži na moćnom radaru u Turskoj, raketama SM3 instaliranim na fregatama u Mediteranu i presretačima u Poljskoj i Rumuniji, dok će komanda biti u američkoj vojnoj bazi Ramštajn u Nemačkoj. Francuski predsednik Oland kaže da Rusija i druge zemlje ne treba da se osećaju ugroženim zbog planiranog sistema odbrane NATO-a. I sam zahteva uslove za francusku podršku „antiraketnom štitu”, od troškova i pravila angažovanja, preko industrijske podrške evropskim izvođačima. Ipak, i projekat „antiraketnog štita”, kao i NATO prethodnih decenija, pruža okvir za američko prisustvo i uticaj u evropskim bezbednosnim poslovima.

Očigledno je da opstanak NATO-a leži u njegovoj sposobnosti da se prilagodi svakoj novoj bezbednosno-političkoj sredini. Posle vojnog angažovanja u BiH, gde je u jednom periodu delovao kao oružana snaga UN, zatim vojne intervencije u SRJ – bez odluke Saveta bezbednosti, i misije održavanja mira u BJRM, NATO je evoluirao i od saveza za odbranu teritorije država članica, nametnuo se kao bezbednosna zajednica i za prostore izvan ovih država. Zbog čestih unutrašnjih nesuglasica, oko američkog napada na Avganistan (2001), Irak (2003), i učešća samo evropskih partnera u vojnoj operaciji u Libiji (2011), NATO je pribegao labavom ali funkcionalnom partnerstvu, testiranom kroz „koaliciju voljnih“, odnosno slobodnom izboru država da učestvuju u jednoj vojnoj misiji.

Uprkos kontroverzama i čestim protestima protiv organizacije, NATO je opstao i zbog činjenice koju mnogi previđaju - da to nije samo vojno-odbrambena organizacija, već i „stanje duha” oličeno u principu da je svaka pomisao o rešavanju bilo kakvog spora između država članica pretnjom ili upotrebom sile zabranjena (primer Grčke i Turske). Nasuprot tome, odnosi među članicama nekadašnjeg Varšavskog ugovora bili su centralizovani, bez uvažavanja pojedinačnih interesa, naročito posle revolucije u Mađarskoj 1956. godine. Ali debata treba li NATO da se globalizuje ili ne, da proširi svoju misiju ili da je ponovo osmisli, traje...

Naučni saradnik u oblasti društvenih nauka–- politikologija