Vizuelne enigme Marka Brisa

„Mark Bris– radovi na papiru” – šta se krije iza ovog naslova? Poznati umetnik, živi i radi u Parizu, gost je Beograda posredstvom Vladimira Veličkovića, a našoj publici u Galeriji „Haos” predstavlja se kolažima, crtežima i dvema grafikama, od utorka pa sve do kraja juna. 

Za francuske kritičare on je „savremeni šaman” koji stvara u harmoniji sa energijom zemlje, dahom vetra, duhom planina. Za Pjera Restanija „Bris vidi spoljni svet sa pogledom iznutra”, dok za većinu posmatrača njegovi kolaži deluju poput vizuelnih enigmi. Sam Bris (1937), poznat najpre kao skulptor koji stvara dela velikih dimenzija (jedna skulptura „čuva se” i na Aerodromu „Šiphol”, u Amsterdamu), govoreći o radovima na beogradskoj postavci, nastalim u poslednjih nekoliko godina, delimično i u Veneciji, kaže:

– Fotografije skupljam odasvud, iz medija, časopisa. Počeo sam od papira za pakovanje, s kraja sedamdesetih, kada nisam imao ni mnogo novca ni prostora za svoje asemblaže. Uklapam ih tako da direktno mogu da aktuelizujem realnost. Otud i priča o angažovanosti, koja, međutim, kod mene nije na prvu loptu. Okupiraju me slike koje ne mogu da zaboravim, pa odlučujem da ih prikažem. Kao što je slučaj sa jednom fotografijom, mnogo puta reprodukovanom, jednog napalmom opečenog vijetnamskog deteta u trku, koju možete videti na kolažu u galeriji. I danas mi ta slika izlazi na oči, među mnogim slikama iz svih drugih ratova.

Ovaj umetnik, poreklom Holanđanin, koji danas ima preko dvesta samostalnih izložbi, uz zabeleženo učešće na Bijenalu u Veneciji 1975. i Olimpijadi umetnosti u Seulu 1988, tokom svoje karijere bio je blizak sa članovima Fluksusa i Novog realizma, sa kojima se povezao odmah po dolasku u Pariz 1960. Već sledeće godine imao je svoju prvu samostalnu izložbu veoma zapaženu od kritike. Dobija dvogodišnju stipendiju Harknes fondacije 1965. godine i odlazi za Njujork gde aktivno učestvuje u umetničkom životu avangarde. Samostalno izlaže 1968. u Stedelik muzeju u Amsterdamu, a 1969. je predstavnik Francuske sa svojim skulpturama, odnosno instalacijom u drvetu, pod nazivom „Zauzimanje prostora”na Pariskom bijenalu. Potom se upoznaje i sa čuvenim Džonom Kejdžom. Sa njim je sarađivao u Berlinu i Njujorku, o čemu danas govori:

– U Njujorku je sredinom sedamdesetih godina sada već prošlog veka bilo živo, počev od pop arta, preko ekspresione apstrakcije do minimalizma i konceptualista i, na kraju, novih tendencija u baletu. I sve je bilo povezano. Uživao sam. Šta reći o Kejdžu? Otvoren, vazda slobodan duh, ali dubinski ozbiljan. Naša saradnja bila je veoma plodna. 

Posebnu inspiraciju za Brisa ima i murano staklo, kojim takođe manipuliše. U tom slučaju fasciniraju ga boje i mogućnosti koje materijal pruža. Godinama je boravio i radio u Japanu (gde je upoznao i svoju suprugu), Koreji i Južnoj Americi. Na svakom od tih mesta bio je poput sunđera – prvo je upijao utiske da bi ih potom „iscedio” na papir. Zato veruje da će se i Beograd jednog dana naći na jedom od kolaža.