Da li će Kleo da peva himnu

Fudbaler Adem Ljajić „nogiran” je iz reprezentacije Srbije jer na meču protiv Španije nije hteo da peva himnu – a izvođač ovog napucavanja bio je Siniša Mihajlović, selektor reprezentacije. Mihajlović je, naime, inspirator novih pravila ponašanja koja treba da donesu „novi duh u nacionalni tim”. Međutim, ma kako da se ova inicijativa činila hvalevrednim znamenjem autentičnog patriotizma, radi se naprosto o običnom nesporazumu, o Mihajlovićevom temeljnom nerazumevanju prirode današnjeg reprezentativnog sporta, kao i vremena u celini.

Nema sumnje, ljubav prema zemlji mora biti ključna za igranje u reprezentaciji. Međutim, kvalitet te ljubavi svakako se ne dokazuje – niti se može dokazati – pevanjem himne. A naročito ne ako se igrač na pevanje obavezao pismenim ugovorom. Meni uistinu nije potrebno da pred početak utakmice, kako bih raspirio kod sebe osećaj patriotizma, gledam igrače kako pevaju himnu na šta su ugovorom obavezani ili kako, može biti iz istih razloga, drže ruku na srcu. Naprotiv – svest o takvoj obavezanosti pre će taj osećaj okrnjiti.

Reprezentativci ne smeju biti obavezivani da pevaju himnu – na taj način nije moguće dokazati ljubav i osećaj nacionalnog ponosa, baš kao što ni nepevanjem himne nije moguće dokazati odsustvo istih. Obligacija kao takva unosi konfuziju u pobude igrača, ali pre svega u naše razumevanje tih pobuda, naime, mi više nećemo znati da li igrači pevaju himnu usled nacionalnog ponosa ili usled straha da ih Mihajlović ne izbaci iz reprezentacije. Time u reprezentaciji biva etabliran svojevrstan patriotski pozeraj.

Selektorova kvazipatriotska neumoljivost ispostavlja se protivrečnom i zbog drugih razloga. Naime, taj isti budni čuvar patriotske revnosti među igračima kao selektor masno zarađuje (420.000 evra godišnje, plus premija ukoliko odvede Srbiju na prvenstvo u Brazil).

Fudbal, pa i onaj reprezentativni, odavno je prestao biti „samo” sport – izrodio se u ozbiljan biznis. U takvim okolnostima – okolnostima kapitalističkog društva u kome je sve roba (igrači sami kažu „klub planira da me proda na proleće”) – Mihajlovićeva patriotska strogost deluje više nego anahrono i nakaradno. Deluje smešno.

U reprezentativnom sportu sve više postaje bitna isključivo pobeda, dok viteštvo borbe – nadmetanje radi nadmetanja – postaje passé. Naime, dobrom običaju da za nacionalnu selekciju ne igraju stranci izgleda da je odzvonilo i u Srbiji. Da podsetim, pre nekoliko godina deo naše reprezentacije, kao selektor, bio je Španac Havijer Klemente, a spekulisalo se i da će Brazilac Kleo, bivši igrač Crvene zvezde i Partizana, nakon što je dobio srpski pasoš (svečano mu uručio Dačić), postati prvi strani igrač u našoj reprezentaciji. Po svemu sudeći, pitanje je trenutka kada će neki stranac biti pozvan u srpsku reprezentaciju i time, sledstveno, biti obavezan da zapeva „Bože pravde”, kao i da pod dlanom oseti otkucaje svog novog, autentično srpskog srca (razume se, novac i mogućnost samopromocije tu dejstvuju kao lekovi protiv odbacivanja presađenog organa).

Novinar, Bečej