Opstanak na vlasti kao mera svih stvari

Sudeći po onome šta čeka novu vladu moglo bi se reći da je pobednik ovih izbora onaj ko ih je izgubio. Ekonomijom zemlje se upravljalo kao s preduzećem u stečaju.Svi su razvlačili i arčili imovinu. Malo ko je stvarao novu vrednost. Odluke su se donosile bez strategije i plana. Opstati na vlasti ,,još jedan dan” postala je mera svih stvari, a uredbe – poluge za postizanje tog cilja; ukupno ih je 207 u mandatu još funkcionišuće vlade. Stanje u privredi je tretirano kao vremenska nepogoda koja će proći sama od sebe. Za sve smo krivili svetsku ekonomsku krizu a univerzalni lek pronašli smo u pridruživanju EU. Ako želimo da izbegnemo tranzicioni kolaps nešto moramo menjati.

Demokratizacija društva podrazumeva razvlašćivanje pojedinaca u korist institucija. Kod nas ovaj proces teče u suprotnom smeru. Pojedinci imaju veća prava i moć od institucija.

Mere koje su neophodne u novoj ekonomskoj politici vlade mogle bi se svrstati u tri grupe. U urgentne spadaju: donošenje rebalansa budžeta i obnavljanje aranžmana sa MMF-om, depolitizacija i departizacija privrede, oslobađanje ekonomije iz partijskog zarobljeništva, vraćanje svih razvojnih i podsticajnih fondova u okvire budžeta, racionalizacija javnog sektora, ukidanje preteranog državnog administriranja, donošenje zakona o redovnosti plaćanja, zakona o javnim nabavkama. Nova vlada mora poći od toga da se rešenje problemakorupcije nalazi u trgovini uticajima sa pozicija vlasti, donošenju zakona o zanatstvu (već dve godine je u fiociMinistarstva ekonomije), radikalnoj borbi protiv crnog tržišta i sive ekonomije. Vlada mora uspostaviti insajdersku kontrolu inspekcija i kontrolora, ukinuti suvišne agencije, limitirati parafiskalna zahvatanja na lokalnim nivou.

U neophodne promene spadaju i: formiranje posebnih odeljenja u sudovima za rešavanje stečajeva i privrednih sporova, popis državne imovine i privatizacija delova te imovine, uspostavljanje kredibilnog socijalno-ekonomskog dijaloga. Pod hitno bi trebalo poboljšati i efikasnost naplate poreza.

Po završetku „velikog spremanja” privrednog ambijenta usledile bi kratkoročne i srednjoročne mere za povećanje broja zaposlenih i rast BDP-a. Reforma poreskog sistema podrazumeva rasterećenje poreza na rad a povećanje poreza na potrošnju i dobit, te poreza na imovinu. Poreska reforma bi unela i progresivne stope oporezivanja, sintetički porez, kao i oporezivanje finansijskih transakcija. Povećanje stope PDV-a za dva odsto ne bi predstavljalo veliki trošak za građane a neophodna je mera buduće vlade. Urgentne su i reforme zdravstvenog i penzionog sistema i školstva.

Mala i srednja preduzeća su osnovna poluga privrednog razvoja svake zemlje. Zato ovaj deo privrede zaslužuje posebnu pažnju vlade. Treba započeti i proces deurbanizacije Srbije. U našoj zemlji već postoji veći broj stanova i kuća nego porodica, kao i nekoliko stotina hiljada napuštenih seoskih domaćinstava. Izgradnja novih stanova je unosan posao za državu i banke ali nepovoljan za građane koji neće moći da otplaćuju stalno rastuće rate kredita niti će od svojih sve skromnijih primanja moći da žive u gradovima. U okviru poljoprivredne reforme trebalo bi uvesti obavezu iznajmljivanja zemljišta državi za sve koji ga ne obrađuju. Od velike koristi bilo bi i formiranje javnog preduzeća koje bi gazdovalo hladnjačama i skladištima kako bi poljoprivredni proizvođači izbegli eksploataciju i ucenjivanje otkupljivača i preprodavaca, a ukrupnili plasmane svojih proizvoda. Povećanje izvoza i razvoj poljoprivrede sa višim stepenima prerade imperativi su za budući razvoj.

Rešenje nagomilanih problema moguće je samo ako nova vlada koristi iskustva nemačke racionalnosti i japanske posvećenosti. Poželjan je i engleski model institucionalnog upravljanja zemljom. Rešenja problema nema i bez promene uslova. Zato, menjajmo uslove. I odredimo izvršioce i rokove. Drugog izbora nemamo.Dalje je agonija.

Asocijacija malih i srednjih preduzeća