Umreti za Pančevac

Pančevački most, najuže saobraćajno grlo Beograda, do kraja nedelje, a verovatno i duže, biće dodatno pridavljeno. Oštećenje „češlja” koji spaja dve betonske ploče svelo je svu motorizovanu silu koja ovim putem forsira Dunav na jednu kolovoznu traku. Svima koji sa leve obale krenu u centar, valja zoru prevariti, naročito ako imaju poslodavca nesklonog uvažavanju „više sile”. Uostalom, važno je da su zdravi i živi, makar i zakasneli.

„’Oće li da neko umre zbog toga”, da citiramo deo izlaganja Zorana Drobnjaka, v.d. direktora „Puteva Srbije”, sa prekjučerašnje konferencije za novinare.

Držimo palčeve da polaganja života za spas „Pančevca” neće biti. I da nikom neće ustrebati neizostavna medicinska pomoć u zdravstvenim ustanovama na desnoj obali Dunava.

Samo na teritoriji beogradske opštine Palilula, u 12 regularnih naselja (Borča, Ovča, Krnjača, Kotež, Kovilovo, Padinska Skela...) ima 88.000 duša po popisu, a na broju znatno više. Samo dece osnovnoškolskog uzrasta ima oko 7.000, i penzionera je sve više jer se mnogi iz ostatka Beograda tamo sele po završetku radnog veka. Česta su plućna oboljenja i zaraze žuticom. Sa svoje strane reke, mogu da računaju na osam zdravstvenih stanica.

Zato je već drugog dana sužavanja mosta, portparol Hitne pomoći dr Nada Macura s pravom apelovala na pančevačke kolege da pomognu koliko mogu.

Eto „šta je problem ako se sedam dana godišnje popravlja”, da odgovorimo na retoričko pitanje v.d. direktora Drobnjaka izrečeno na pomenutoj konferenciji za novinare.

Nije oštećenje „češlja” na „Pančevcu” samo potvrda one narodne da „gde je tanko, tu se i kida”. I nije iz pukotine procurela samo nepodnošljiva lakoća promišljanja v.d. direktora Drobnjaka, utemeljena na filozofiji da po tuđim leđima ni 70 dana nije mnogo. Iz procepa na konstrukciji procureo je i godinama tinjajući spor u trouglu „Putevi Srbije” – Železnice Srbije – grad Beograd, na temu: ko gazduje ćuprijom na temeljima negdašnjeg mosta Kralja Petra Drugog? Iz „Puteva Srbije” kažu: „Železnice Srbije” zadužene su za održavanje pruge i čelične konstrukcije, naš domen je – asfalt. „Železnice” oštro vraćaju lopticu, prihvatajući odgovornost samo za šine. Beograd gleda ovaj „tenis” i – plaća. Šest miliona evra, za prvu fazu rekonstrukcije, obavljenu krajem 2009. i početkom 2010 godine. Uprkos načelnom dogovoru da će drugu i treću fazu finansirati Republika Srbija, odnosno AP Vojvodina, to nikada nije realizovano. Ostali su samo projekti.

Na pitanje da li bi, po uzoru na „Gazelu”, i Pančevački most mogao da se „utegne” novcem iz inostranog kredita, nadležni podsećaju da nas je MMF već žigosao kao prezadužene. I dok je tako, nove pozajmice sa zapadne strane sveta nisu mnogo verovatne.

E, to će da potraje malo duže od sedam dana...