Najviše je bole – ljudi

Otkrio sam ovih dana još jednu meni srodnu dušu u novinarskom esnafu. Boluje od iste bolesti koja je kod mnogih novinara prešla u hronično oboljenje nazvano – ljudi. I Nadu Mijatović, novinarku u penziji, najviše bole – ljudi. Teška, "neizlečiva bolest", koja ju je ophrvala još početkom šezdesetih godina kada je ušla u novinarstvo, ne posustaje ni do dana današnjeg.

– Otkad sam u ovoj profesiji koju nikada nisam smatrala rutinskom, okrenuta sam ljudima i pisanju o njima. A tako je više od 45 godina. Ništa me na ovom svetu ne može potresti kao ljudska sudbina. Stizala sam u krajeve gde je Bog rekao "laku noć", gde je ljudski pad bio toliko dubok da gotovo spasa nije bilo, gde su ljudi spavali na novinama umesto poda, a opet u tom grotlu je tinjala nada i optimizam. To je bilo fascinantno

– govori Nada o prohujalim vremenima i svojim junacima ovekovečenim u knjizi "Pastorčad života", koju je Udruženje novinara Srbije 1973. godine ovenčalo nagradom "Svetozar Marković".

Nada Mijatović je ceo svoj život i pisanje posvetila ljudima – bilo da su alkoholičari, narkomani, kriminalci, bolesnici, prostitutke, naučnici, muzičari, filmske zvezde, pisci... I svakoga od njih je gledala, slušala, razgovarala sa istom znatiželjom.

– Budući da sam često lomila svoje kosti, mnogo dana sam provela u bolničkom krevetu. Slušala sam i gledala oko sebe bolesnike, beležila njihove strahove, patnje, razmišljanja, radosne trenutke. Zadesila sam se u bolnici u vreme kada se na televiziji prikazivala popularna serija "Čikago houp". Čula sam bolesnike koji su govorili da je šteta što nema nikoga da zapiše njihove muke. To me je navelo da odmah, na koricama nekog zidnog kalendara, počnem da pišem knjigu "Bolnica beznađa", koja je objavljena 2001. godine – kaže Mijatovićeva.

Ona se seća i susreta sa genijalnim Orsonom Velsom, režiserom "Građanina Kejna", koji su kritičari proglasili najboljim filmom svih vremena. Vels je te 1962. godine u Zagrebu snimao film "Proces", po istoimenom Kafkinom romanu. Nezaboravan je bio i razgovor sa Albertom Sejbinom, pronalazačem vakcine protiv dečje paralize, koji je 1953. godine dozvolio Jugoslaviji besplatnu široku primenu ovog dragocenog medikamenta.

– Kakav je to čovek bio, taj Sejbin! Pitala sam ga 1963. godine, kada je boravio u Beogradu, da li je istina da su mu zamorčići za ispitivanje delotvornosti vakcine na kojoj je radio bili supruga, dve kćerkice, pa i on sam. Znate šta mi je odgovorio: "A na kome da je isprobam? Kako da se uverim u apsolutnu neškodljivost vakcine? Nije li to neodgovornost, nesavesnost, egoizam – ako udahnete život nekom pronalasku i date ga na korišćenje ljudima, a istim tim ljudima ne možete mirne savesti da kažete da nema bojazni, lek je siguran, neškodljiv. Zato sam morao ja lično u to da se uverim, i moja žena, i moja deca" – ni posle toliko godina Nada ne skriva oduševljenje tim naučnikom koji je pobedio opaku bolest.

O Sejbinu, glumcu Marčelu Mastrojaniju, piscima Erskinu Koldvelu, Remarku i Jižiju Lecu, pijanisti Arturu Rubinštajnu, grčkoj glumici Melini Merkuri i o mnogim našim vrhunskim umetnicima i sportistima Nada Mijatović je nedavno objavila knjigu "Licem u naličje", u izdanju "Velarta" iz Beograda.

Tako će u razgovoru sa slavnom pijanistkinjom Monik de la Brišoleri otkriti gošći koliko Beograd ume da ceni i voli velike izvođače ozbiljne muzike. Kao studentkinja germanistike, onog dana kada je trebalo da se održi koncert, dolazila je Nada sa ostalim kolegama u zgradu Kolarčevog narodnog univerziteta u pet po podne. Tada bi se sakrili na tavanu i u toaletima, čekajući da u Kolarac stignu prvi posetioci sa kupljenim kartama, kako bi se, neprimećeni, potom umešali među njih. Događalo se da budu otkriveni i izbačeni napolje. Onda bi se studenti vraćali na kraj koncerta i čekali svirku na "bis".

– Primetila sam kod svih tih ljudi koje sam upoznala kada su istinski srećni, a kada samo glume sreću. Sreća, ona prava, ne može da se sakrije i ona se ogleda u čoveku, utiče na njegov karakter i mentalitet. Iako se sreća može podvesti pod iluziju, čak i takva ona daje nadu i čovečnost. Nesrećan čovek je nesiguran, pa mu se često događaju pehovi, baksuzluci. To ga kasnije pretvori u nečoveka. Zato nije svejedno kako kroz život prolaziš, jer to umnogome određuje ljudskost – prenosi Nada svoja zapažanja o ljudima koje je sretala za više od četiri i po decenije pisanja članaka i knjiga.

Najteži dani u životu su joj bili oni kada se osetila nemoćnom, kada je izgubila svoje najdraže, ili, još teže, kada je izgubila one mlade među najdražima kojima medicina nije mogla da pomogne.

– Jeziva je ta situacija kada teško oboleli pacijent nema para za lek i digne ruke od lečenja, prepuštajući se sudbini. Mene je nedavno duboko dirnuo postupak mog prijatelja, koji se odrekao lekova za tešku bolest od koje je bolovao da bi usmerio novac za lečenje svog bolesnog unuka. Para nije bilo dovoljno za obojicu. E, to sažaljenje, ne saosećanje, najgori je osećaj u životu. Ta nemoć zbog para je strašna – stresa se Mijatovićeva i na samu pomisao o bolesnim ljudima.

Putovala je mnogo po svetu. Posetila je više od četrdeset zemalja. Ne može da zaboravi toleranciju na koju je naišla u budističko-hinduističkom svetu. Opčinjena je njihovom otvorenošću, ljubaznošću i spremnošću da praštaju. Taj svet nije zlopamtilo.

Sve, sve, ali je bila najsrećnija kada joj je 1972. godine iz štampe izašla prva knjiga nazvana "Iza reflektora slave".