Novo čitanje Nušića

Imao sam retku sreću da pri dolasku u Jugoslovensko dramsko pozorište 1954. godine, dobijem ulogu u "Ožalošćenoj porodici". Desilo se, zapravo, tako, da sam ulogu dobio još kao član Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Ugovor sa novim pozorištem potpisao sam marta, a početak mog rada u novoj sredini bio je septembra. Reditelj, Mata Milošević, mi je u tom intervalu dodelio ulogu Miće Stanimirovića, iako me nikada pre toga nije video, znao je samo da imam trideset godina. Već na prvoj čitaćoj probi, Mata Milošević iznosi celu viziju predstave. Jedan novi pristup Nušićevom komadu. Po načinu igre biće to stilizovani realizam. Karakteri, dakle, moraju biti tako jasno ocrtani, slojevito islikani masnim bojama, istaknuti, uokvireni crnom bordurom, kao da ih je naslikao Ruo. A sad, pomenuti stilizovani deo igre. Komad počinje tako što rodbina pokojnika dolazi sa parastosa u njegovu kuću, lažno ožalošćena, sa jedinom željom da dobije što veći deo nasledstva.

Bez improvizacije

Njihovi su prohtevi isti, iste su im misli i želje, u istoj su visokoj temperturi da to ostvare. Svaki je, po njima, glavni naslednik, iako su svi oni pokojniku "deveta rupa na svirali". Kroz realističnu glumu javlja se to što svi oni tako misle i osećaju. Njihove glasovne i telesne reakcije postaju istovetne. Njihovi pogledi, strahovanja, oduševljenje.–. jesu kolektivni. Takav način igre dao je svu plastiku likova i psihološki i umetnički.

Ali, to se nije lako postiglo. Navikli su glumci da se Nušić igra olako, neobavezno, bez neke discipline, sa dosta improvizacije u tekstu i sa dosta "šmire". Likovi su davani u krokiju, tako reći bez ikakve odgovornosti, pa bože moj, kao, mi svi znamo Nušića! Bilo je i na Matinim probama iskakanja iz koncepcije reditelja, ali to nije uspelo. Mata Milošević je pristupio Nušiću kao klasiku, nije dozvolio da Nušićev komad miriše na ćevapčiće. On je bio i reditelj i vizionar predstave.

Pročišćavao je način igre, sve nas je doveo do vrhunca discipline i preciznosti u najumetničkijem smislu te reči. Nebrojano puta je vraćao pojedinačne i kolektivne reakcije, pazio na kulturu govora. Na kraju se prešlo na ritam predstave, na tempo. Dugim i stvaralačkim probama postigao je simfoniju komada. Mogla se, komotno, komponovati muzika po režiji i igri predstave.

Na kraju, u nas je usađena takva odgovornost, da je svaka predstava "Ožalošćene porodice" bila premijera.

A sad još i ovo. U toku rada na predstavi došli smo do takozvane kontrolne probe. To je već vreme kad je postavljen ceo mizanscen i naučene uloge. Na tim su probama uvek još: upravnik pozorišta, reditelj, dramaturzi i nekoliko osoba iz kulturnog života grada. Posle završene probe svi bi prešli u glumački salon i nastao bi razgovo oko viđene predstave. Milivoje Živanović, pre ove, nije igrao ni u jednoj komediji. Igrajući Kantora u "Kralju na Betajnovi", Peru Segedinca, Kralja Lira i druge dramske i herojske likove, uneo je i u svog Agatona nešto od te silovitosti, napasnosti, temperamenta.

U diskusiji o predstavi upravnik, Velibor Gligorić, kaže: "Milivoje, ti igraš vuka a treba da igraš lisicu". To je bila rečenica koja je Milivoja posula zlatnim prahom. sve mu je, kao umetniku, puklo pred očima. Kao da ga je osvetlila sijalica od hiljadu sveća. Postao je u tumačenju lika – lisica, i dobio veličanstvenog Agatona. Uloga za pozorišnu enciklopediju. Eto, kako jedna rečenica može da očisti prugu do punog uspeha.

Vratimo se Mati Miloševiću. Izuzetna ličnost! Gledao sam ga u izvanrednim glumačkim ostvarenjima i igrao u osam njegovih režija. Čovek izuzetne pozorišne i opšte kulture. Logičar, analitičar, pedagog. Uzdžan. Nikad povišenog tona ni u najkritičnijim trenucima. A tih trenutaka u pozorišnom radu uvek ima mnogo. Da pomenem samo generalne probe... Uvek se kasni sa dekorom, kostimima... muzika... svetlo... Ništa ne funkcioniše, prave se kardinalne greške. Mata Milošević u svim tim trenucima olimpijski je miran. I ne samo to –Umiruje i sve druge. Glumcima kojima daje primedbe, prilazi delikatno.

Sve je zapisano

Skoro šapatom objašnjava im šta želi u pojedinoj sceni. Režira a ne osećate ga. Nije diktator ali je do kraja uporan u svojim htenjima i zamislima. Glumac i ne zna kad je od Mate napravio ulogu, sve bi prošlo, što se kaže, bez tuge i bola. Svakom je glumcu, zato, bilo veliko zadovoljstvo da radi sa Matom Miloševićem.

I na kraju da pomenem imena glumaca i glumica u predstavi "Ožalošćena porodica": Milivoje Živanović, Rahela Ferari, Nevenka Mikulić, Milan Ajvaz, Ana Paranos, Mija Aleksić, Branka Veselinović, Žarko Mitović, Maja Dimitrijević, Ljuba Bogdanović i Slavko Simić.

Još nije kraj. Moram reći i ovo... Umalo da zaboravim a tako je važno i jedinstveno. U toku režije "Ožalošćena porodica", Mate Milošević imao je za asistenta Vlastu Radovanovića, studenta dramaturgije, kasnije pisca mnogih filmskih scenarija. Vlasta je celu postavku ove Matine režije zapisao. On je u toku rada beležio sve što je reditelj zamislio i realizovao, tako da se po tim zapisima koji su do detalja uneti, može i rekonstruisati i ponovo realizovati antologijska predstava "Ožalošćena porodica".