Neizlečiva bolest moći

Dvadeseti vek označio je dosad nezabeleženi čovekov napredak u svim oblastima, posebno u onima koje počivaju na nauci i tehnologiji. Takozvani objektivni svet, ne samo ovaj na planeti Zemlji, već i onaj koji ne vidimo, a deo je Sunčevog sistema, bar jednim delom položio je oružje pred zasad najinteligentnijim bićem u našoj galaksiji. Više nego ikad ranije čovek je zavirio i u svoju subjektivnu unutrašnjost, i fizičku i psihičku. Novi, moćni lekovi produžili su mu život i koliko-toliko učinili podnošljivim i fizičke i psihičke muke. Pronađeni su lekovi za većinu teških bolesti, dok su naučnici na tragu i onim za nekoliko najtežih i neizlečivih bolesti. Samo je jedna "bolest", dobrim delom, ostala izvan ozbiljne pažnje onih koji nas leče, valjda i zato što se od nje ne umire, ali ako se pandemijski raširi od nje mogu da nastradaju milioni.
Njen mimikrijski karakter pomogao joj je da opstane hiljadama godina, a da za nju još nije nađen odgovarajući "medikament", možda i zato što vlada jedna vrsta opšteg saglasja da kao racionalna bića sami možemo da obuzdamo strasti, izobličenja i pogubnost te, na našu nesreću, sve raširenije bolesti, koja je epidemijske razmere dostigla u dvadesetom veku, a u ovom novom, možda nam, preti i prava pandemija. Njen naziv možemo samo opisno dati kao bolest koju stvara moć, pre svega moć koja proizilazi iz vlasti.

Odgajivač mula

Ništa novo – reći će mnogi. A baš u tom olakom prelaženju preko moći koju stvara vlast leži njena sposobnost da se neupadljivo provlači, i usput nemilosrdno hara, od prvih civilizacija, ali i u zajednicama koje su im prethodile, do danas.

Primera ima napretek, ali ljudska urođena nada u "bolje sutra" takođe je jedan od razloga što "bolest vlasti" podjednako dobro uspeva na svim kontinentima, u urođeničkim zajednicama, kao i u visoko razvijenim društvima. Dvadeseti vek sa dva svetska rata i dva "brata blizanca" Staljinom i Hitlerom prvi put je otreznio ostatak čovečanstva kako ludilo vlasti i moći može da hara decenijama i da se jedino završava biološkom smrću njenih aktera. Prvi je govorio: "Jedna smrt – to je tragedija, milion smrti – to je statistika". Opsednut čistotom arijevske rase, drugom je statistika takođe bila vrlo draga, koliko je, s druge strane, mrzeo savest, izjavljujući da je to jevrejska izmišljotina!

Taj, da ga nazovemo, put ka moći (i ludačkom opijenošću njom) prvi su, verovatno, inaugurisali rimski carevi, i ne samo oni koji se kao primeri najčešće navode u istorijskim nabrajanjima. Moglo bi se reći da u tom pogledu istorija nije bila na visini zadatka, jer se više zadovoljavala opisivanjima, umesto prožimanja istorijskog sa psihologijom ličnosti i filozofijom politike, pa samim tim i vlasti i moći koja iz nje proizilazi. To ističemo stoga što je lako objasniti jednog Nerona ili Kaligulu, ali je mnogo teže vojnika kome se nasmešila sudbina da postane imperator, kao što se to desilo Vespazijanu, koji je u dokolici gajio mule u nekoj rimskoj provinciji, ali je kao dobar vojni strateg učvrstio Rimsko carstvo, podigao čuveni Koloseum u "večnom gradu" i još niz značajnih građevina i u Rimu i u osvojenim zemljama.

Očvrsnuo u bitkama, "mular", kako su ga rimski senatori pomalo posprdno zvali zbog gajenja mula, znao je kad treba da bude popustljiv, a kad neumoljiv. Ako svoju moć nije napadno pokazivao pred Rimskim senatom, svojim poslednjim rečima, na samrti, pokazao je da ni njega očvrslog vojnika i jedno vreme skromnog mulara nije mimoišla "bolest" za koju još nema leka. Ostalo je zabeleženo da je tada samouvereno izgovorio: "Zavidite mi, mislim da se pretvaram u Boga"!

Naši mali bogovi

Nažalost, danas se to mnogima, i u svetu i kod nas dešava, i to pre no što su bilo šta korisno uradili za svoje građane i državu. Nije reč o tome da grade novi Koloseum, već da svoje ponašanje prilagode prilikama u kojima se nalaze. Pre nego što uđu u Narodnu skupštinu, većina naših političara i budućih narodnih poslanika, recimo, već samim pozivom predsednika Republike na konsultacije za budućeg mandatara doživljavaju sebe kao male bogove. Pogledajte samo njihova lica i siguran korak koji ih tako neskriveno odaju, odaju neutaživu želju za vlašću i moći, toliko da poželimo da smo građani Rimskog carstva.

Jedan car koji za života, ili na samrtničkoj postelji misli da je Bog – može se još nekako podneti. Toliko malih ili malo većih umišljenih bogova na našoj političkoj sceni prevazilazi moć bilo kakvog racionalnog prihvatanja. O duhovnom i drugom varenju da i ne govorimo! I zato još jednom, kao ozbiljno upozorenje, da parafraziramo našeg poznatog, pre nekoliko meseci, preminulog pisca koji je u jednoj drugoj prilici napisao: Zapamtite dobro ova lica, jednog dana mogu se pojaviti i kod vas.

Plašimo se da su se već pojavila, da se osećaju kao mali bogovi, na čemu mi, njihovi podanici, treba da im zavidimo, umesto da ih sažaljevamo.