Oni gore i oni dole

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – U popularnu vašingtonsku knjižaru ”Politika i proza” u Konektikat aveniji, u četvrtak uveče jedva da je moglo da se uđe: ispunjen je bio svaki santimetar njenog ne baš skromnog prostora.

Gost koga su pažljivo slušali posetioci  reklo bi se svih generacija, povremeno je prekidan gromkim ovacijama i aplauzima, kao da je neka rok zvezda, a atmosfera je na momente podsećala na politički mitnig. U svakom slučaju, pažnja sa kojom je praćeno njegovo izlaganje nije uobičajena – za jednog ekonomistu.

Te večeri o svojoj novoj knjizi čiji je naslov ”Cena nejadnakosti: kako današnje podeljeno društvo ugrožava našu budućnost”, govorio je Džozef Stiglic, profesor Kolumbija univerziteta, nobelovac (2001.), jedan od najcitiranijih iz svoje branše na svetu, bivši glavni ekonomista Svetske banke i nekadašnji šef ekonomskih savetnika predsednika Bila Klintona, a danas žestoki kritičar ”tržišnog fundamentalizma” i popularni tumač uzroka svetske krize i planetarnog neuspeha da se iz nje izađe.

Tema njegove nove knjige bliska je većini Amerikanaca, jer je osećaju na svojoj koži. U njoj Stiglic vivisekcira pre svega današnji američki politički i ekonomski sistem, rasteruje ideološke magle koje prekrivaju nacionalnu debatu o generatorima i suštini krize. Pri tom postavlja neprijatne dijagnoze, od koji je glavna da je nejednakost postala sistemska i da će zemlja, ne odmakne li se od ivice ambisa do kojeg je došla, za to platiti veoma visoku cenu.

Glavna njegova teza je da tržište, kao glavna ekonomska sila, ne funkcioniše onako kako tvrde njegovi zagovornici, da je politički sistem ”otet” i upregnut da služi interesima bogatih. ”Amerika je stvorila čudesnu ekonomsku mašineriju, ali je očigledno da ona danas služi samo onima na vrhu”, kaže Stiglic. ”Kapitalizam ne isporučije više ono šta je obećavao, već samo ono što nije: nejednakosti, zagađenje, nezaposlenost i, najvažnije od svega – degradaciju vrednosti do tačke da je sve prihvatljivo, a niko nije odgovoran”.

Suština američkog problema i glavni izazivač nejednakosti, koja se ogleda u tome da su u poslednje tri decenije prihodi 1 odsto najbogatijih enormno porasli, dok su oni većine Amerikanaca stagnirali, pa i opadali – jeste u procvatu onoga što Stiglic naziva ”rentijerskom ekonomijom”. Američki milioneri i milijarderi se danas bogate gotovo isključivo finansijskim špekulacijama i tom procesu uspevaju da prigrabe sve veći deo nacionalnog kolača, a da time istovremeno uopšte ne doprinose da se taj kolač uveća.

Mnogo je novca ”gore”, a premalo ”dole”, objasnio je pred velikim brojem ljudi u ”Politici i prozi” (a sutradan sam ga slušao i u mnogo manjem društvu, u Centru za američki progres) Stiglic. Finansijski sektor u kome se sve ovo zbiva, obezbeđuje najveće plate, pa na Volstrit odlaze najtalentovaniji diplomci sa američkih univerziteta, da bi tamo manipulisali brojkama i smišljali visokoprofitne finansijke prevare, umesto da svoje znanje i energiju usmere ka stvaranju nečega novog u tehnologiji, čistoj energiji i drugim oblastima, onome što će da bude od koristi svima i obnovi američku superiornost.

Porast bogatstva onih sa vrha, kaže Stiglic, zato što ih je tako malo, samo jedan odsto, ne povećava ukupnu ekonomsku tražnju, pa time ne doprinosi povećanju zaposlenosti. Naveo je primer da je u martu ove godine posao sa punim radnim vremenom tražilo 24 miliona Amerikanaca, ali ga nije nalazilo.

Ukazuje i da je ”američki san”, pretpostavka da svi ovde imaju podjednake šanse, samo ako su dovoljno vredni, vešti i uporni - sve više samo san. ”Istina je da Amerika ima najmanju jednakost u početnim šansama. Izgledi onih sa dna zavise od njihovog obrazovanja, aobrazovanje im zavisi od prihoda roditelja. To znači da veliki broj Amerikanaca ne može da realizuje svoje potencijale, što u krajnjem ishodu slabi našu ekonomiju”.

”Ja sam uveren i da sadašnji nivo nejednakosti slabi i našu demokratiju. Standardna teorija kaže da su političke odluke u demokratiji srednje rešenje između onoga što traži jedna grupa i protivljenja toj meri druge. Kod nas su međutim odluke bliže željama jedne strane”.

”Percepcije o nivou nejednakosti u SAD oblikovane su od strane onih koji ne žele da Amerikanci shvate koliko smo nejednaki. Ulaže se veliki napor da se Amerikanci ubede da problem ne postoji, da smo još zemlja jednakih mogućnosti za sve”.

”Mi u Americi danas imao milione beskućnika i u isto vreme milione praznih kuća”.

Stiglic zatim konstatuje da politički sistem, koji se, kupovinom uticaja, pretvorio u megafon bogatih, smanjuje poverenje u demokratiju i ne slabi samo ekonomski sistem, nego i američki globalni uticaj.

”Kad se norme društva menjaju na način da veoma mnogo ljudi gubi moralni kompas, to govori nešto značajno o tom društvu…Ugrožen je i naš nacionalni identitet”, sumorno je, uz aplauz i usklike podrške, zaključio govornik u knjižari ”Politika i proza”.

Da bi se ovo promenilo, po njemu je neophodna ekonomska reforma, ali pre nje neophodno je prvo izvršiti onu političku. ”Problem je međutim što smo u začaranom krugu: više ekonomskih nejednakosti vodi ka većoj političkoj nejednakosti, koja opet podstiče ekonomske nejednakosti”.

Ima li nade?

”Optimista sam sa dozom skepticizma”, odgovara na ovo pitanje Stiglic. Kaže da je Amerika već bila u ovakvim situacija, krajem 19. i početkom 20. veka, kao i uoči Velike depresije pre nešto više od 80 godina. ”Svaki put kad smo shvatili da smo na ivici, izvršili smo korekcije sistema: prvi put to je bilo antimonopolsko zakonodavstvo, a drugi put iz krize su nas izvukli Nju dil i paketi socijalnih zakona… Ono čemu se nadam, jeste da ćemo shvatiti gde smo sada, šta su posledice toga koja je cena koju plaćamo nejednakosti i koju ćemo cenu za to još platiti ako ostanemo na istom koloseku, odnosno ne počnemo da rešavamo jedan od naših najvećih problema”.