Balkanski hard disk

Iskazujući elementarni nedostatak opštedržavnog – podvlačim državnog a ne partijskog interesa – činovnici kabineta Borisa Tadića uredno su izbrisali sve što je stajalo u memoriji njihovih kompjutera, uključujući kontakte po svetu, mejling liste čak i memorandume s grbom predsednika Srbije.

Sistematski su očistili hard diskove samo da bi činovnici predsedničkog kabineta Tomislava Nikolića morali da krenu – od nule.

Ali, ako mu je uskraćena kompjuterska memorije, novi stanar Andrićevog venca pokazao je u kratkom vremenu od izborne pobede 20. maja da nema problem sa ličnom memorijom koja se tiče vremena balkanskih ratnih vihora.

Izjavljujući da je Vukovar „srpski grad“ i da „u Srebrenici nije bilo genocida“ novi predsednik u startu je razočarao one koji od njega očekuju da se uverljivo distancira od tamne prošlosti i istovremeno potvrdio strahove onih koji ne veruju njegovom „evropskom prosvetljenju“.

Tako je munjevito zabrinuo Zagreb, Sarajevo, Brisel i Vašington doprinoseći da lideri regiona ignorišu sutrašnju ceremoniju inauguracije u Beogradu.

Nema sumnje, najavljeno je već, Nikoliću će u Briselu 14. juna biti jasno dato do znanja da je u Srebrenici počinjen genocid, kako piše u presudi Haškog tribunala. Nema prekrajanja istorije.

To Nikoliću daje za pravo da upita: zašto mene sada kritikujete kada se reč genocid ne pominje u rezoluciji srpske skupštine iz marta 2010? Kako ste uspešno sarađivali sa Tadićem kada ni on nije govorio o genocidu?

Moguće da sa tako i odbrani, ali time će, kao i mnogi pre njega, načiniti ozbiljnu štetu Srbiji: ponovo će je sprečiti da se jednom, za sva vremena, suoči sa mračnim sekvencama prošlosti. To je suština problema.

Da li će Ratko Mladić u našem pamćenju ostati po snimku od 12. jula 1995. kada, zasukanih rukava letnje uniforme, podiže čašu i nazdravlja znajući da su njegovi vojnici već pobili 8.000 bošnjačkih muškaraca – da bismo ga slavili kao heroja?

Ili ćemo pamtiti već oronulog čoveka sa bejzbol kapom na glavi koji vuče nogu u trenutku hapšenja – da bi ga sažaljevali?

Ili ćemo memoriju uskladiti sa optužnicom generalu koji je komandovao najvećim zločinom u Evropi počinjenim posle Drugog rata?

Činjenica je da značajan deo srpske javnosti – koju je Nikolić neko vreme sasvim dobro reprezentovao – nespremna da se suoči sa bolnim istinama, sa rušenjem lažnih mitova o lažnim herojima koji su – više od tajkuna ili ekonomskih vračeva – doprineli da je Srbija tu gde je danas.

Kako je moguće da sve više ljudi pokušava da olista svoje geneološko stablo tragajući za precima, a istovremeno želi da zatvori oči pred događajima iz njihovog života?

Javnost je umnogome nespremna na istinu zato što su mnogi poslanici i političari izbegavali da im kažu šta se negde zaista događalo. Poklekli su pred populističkim izazovom a da prethodno nisu ni pokušali da narod zaštite od pogubne radijacije nacionalizma, šovinizma, ideja Velike Srbije, etničke ili verske superiornosti.

Zato je sada sve komplikovanije. Test hrabrosti je kada ste u manjini. Test tolerancije je kada ste u većini.

Kako objasniti da Srbija treba da uđe u porodicu država od kojih su mnoge učestvovale u njenom bombardovanju 1999? Kako se odrediti prema zločinima pojedinih Srba kada nam neki i dalje govore da su to junaci borbe protiv zlih zapadnih „sila tame“. Kako sarađivati sa onima koji su kovali „zavere“ da nam otmu teritoriju, ponize narod, uzmu veru, unište istoriju?

Niko u vas neće verovati ukoliko ne verujete u sebe, a da biste verovali u sebe morate da budete načisto sa sobom. Što znači da suočavanja sa istinom prošlosti neće biti dok se taj bolni proces ne „spusti“, dok ne uđe u sve nas.

Siguran sam da je mnogo ljudi promenilo mišljenje o Mladiću kada su videli onaj jezivi dokumentarni snimak koji prikazuje kako pripadnici srpskih „Skorpiona“ hladnokrvno ubijaju šestoricu bosanskih muslimana. Siguran sam da bi ih bilo i više kada se ne bi ustručavali da kažemo da je Srebrenica genocid.

Ne znači, naravno, da će svi biti spremni da prihvate neko novo čitanje prošlosti, ali desetkovaće se redovi onih koji na nacionalizmu i lažnom patriotizmu grade političke i akademske karijere, koji deci pišu „poželjne“ udžbenike istorije.

Pravila po kojima funkcionišu društva nekada su precizna koliko i zakoni fizike. Ukoliko zlu prošlost pokušate da potisnete, ako se s njom ne upoznate i s njom ne raščistite, ona će se neminovno vraćati.

Kao nedavno Mađarima koji su se našli na meti kritike EU. Vlada u Budimpešti, popunjena neznalicama istorije i nacionalistima, nije u stanju da se suoči sa činjenicom da se pripadnici neke nacije ne ponašaju uvek na najpravičniji način. Odbija da se suoči sa odgovornošću za smrt stotina hiljada mađarskih Jevreja tokom Drugog rata. Mađari su, kao i Austrijanci, svu odgovornost jednostavno prebacili na Hitlerovu Nemačku.

Falsifikovana ili prećutana prošlost zna da se vrati kao košmarni eho. Fenomen nije nov. Čak je univerzalan.

Da li ćemo se oko termina genocid raspravljati narednih stotinu godina, poput Turaka i Jermena čiji spor na istu temu traje još od 1915?

Amerikance i danas podsećaju na Dalonegu, u Džordžiji. Lokaciju prve velike „zlatne groznice“, čišćenja terena i prisilnog preseljavanja plemena koje je iza sebe ostavilo nebrojene mrtve: žene, decu, ostarele i nemoćne Čirokije i druge Indijance.

Ili Australijance koje danas uzdrmava njihov davnašnji odnos prema Aboridžinima.

Siguran sam da među belim stanovnicima Južne Afrike još ima onih koji se sa setom sećaju „dobrih starih vremena“, ali njihova deca danas po školama uče o strahotama aparthejda.

Pratim kako se Egipćani teško suočavaju sa sopstvenom despotskom prošlošću.

Da ne pominjem šta je sve Nemačka posle Drugog svetskog rata činila, makar i pod pritiskom, da bi nove generacije oslobodila bremena nacizma.

Zar bi se nacionalno centristički Francuzi tek tako oslobodili animoziteta prema Nemcima da im političari nisu objasnili sve koristi pomirenja i zajedničkog života u ujedinjenoj Evropi?

Zar Srbi, uostalom, nisu osećali neku moralnu superiornost naspram Hrvata nespremnih decenijama na suočavanje oko Jasenovca? Zar ne ponavljamo istu grešku kada odbijamo da se suočimo sa genocidom u Srebrenici?

Ako želimo da slobodno putujemo, da ne brinemo za automobil parkiran u Splitu ili Prištini, moramo prvo sami da se dekontaminiramo. Otrovi nacionalizma se lako prepoznaju. A ima ih i dalje previše po ovom našem regionu.

Bolan proces. Verovatno dugotrajan, ali mora da bude otvoren. Ozvaničen. Bez poštenog, samokritičnog pogleda unazad nema prosperitetne, mirne budućnosti.

Duboko sam uveren da je jedan od ključnih faktora progresa bilo koje zemlje snažan osećaj nacionalne sramote. Suočiti se sa zločinima koje su neki vaši sunarodnici počinili u ime vaše zemlje znači ponovo je povezati sa širim svetom.

To vam dopušta da svoju državu vidite onakvom kakva bi trebalo da bude: brod koji plovi ka ostvarenju ambicija i snova njenih građana, a ne kao zlatni trofej predodređene ispravnosti.

Čini se da nismo otišli toliko daleko.

Ovo pišem tek da osvežim memoriju predsedniku Nikoliću, mada i nisam siguran da je ovakvih razmišljanja o suočavanju sa prošlošću bilo na hard diskovima koji su na Andrićevom vencu ispražnjeni.