Borilačka veština zvana – satira

Dragutin Minić, poznatiji kao Karlo (nadimak je dobio u školi, u rodnom Kruševcu), naš je poznati satiričar. Sada mu je nadimak zaštitni znak u satiri. Posle kruševačke gimnazije studirao je arheologiju u Beogradu, gde živi, evo već pola veka – prvo kao student, potom kao novinar. Bio je urednik i glavni urednik nekoliko prestižnih listova, sve dok ga, devedesetih godina prošlog veka, sklonost ka satiri nije izbacila iz „Politike” i oterala u „Jež”. Tako je, kaže, od odličnog novinara postao još bolji satiričar.

Sada je predsednik Sekcije satiričara Udruženja književnika Srbije i urednik rubrike „Satirikon” u nedeljnoj „Politici”, gde ima i stalnu kolumnu „Karlov ugao”. Dobitnik je svih nagrada za satiru u Srbiji, dve u Crnoj Gori i jedne, ali važne, međunarodne – „Aleko” u Bugarskoj.

Nedavno je objavio svoju trinaestu knjigu – „Karlov ugao”. Ovo je njegova treća knjiga aforizama, u kojoj su sakupljeni aforizmi objavljivani u „Politici”. Knjiga je ilustrovana karikaturama Špira Radulovića.

Ja nikoga ne napadam, veli na početku knjige. Ovo što sledi je samo nužna samoodbrana. Karlo Minić ima odgovore na sva pitanja. Ako se kaže: „Rusi dolaze”, on će kao iz topa: „Rusija nema cara, ali Putin ga zamenjuje u opasnim scenama”, „Mi volimo Ruse, mi volimo Amerikance. Nepotrebno precrtati”, „Da su nas i Rusi bombardovali, možda bismo ih više cenili”, ili na temu Amerike: „Volimo Ameriku! Što se mora – nije teško”, „Propadamo, čekajući da propadne Amerike”, „Šta ćemo ako Amerikanci saznaju da su 1999. izgubili rat u Srbiji”?

Spremno odgovora i o krizi u Evropskoj uniji: „EU se finansijski ljulja, a nama se vrti u glavi”, „Bojim se da će nam uskoro postaviti uslov da konsolidujemo evrozonu i oporavimo zapadne privrede”, „Ako Evropskoj uniji pozajmimo ekonomske stručnjake – Dinkića i Cvetkovića, nećemo posle imati gde da uđemo”. Duhovito se može govoriti i o bolnim temama – Kosovu i Metohiji: „Obe strane u pregovorima moraju da se primaknu dogovoru. Makar na puškomet”, „Voz na relaciji Beograd–Priština, sa zakašnjenjem od dve decenije, dolazi na slepi kolosek”, „Kosovski pregovarači od srpskog znaju samo ono: Tači, Tači, tanana”, „Savetujem srpske pregovarače da, za svaki slučaj, ostave kod kuće svoje organe”.

Često se govori i o natalitetu u Srbiji. Iz Karlovog ugla to izgleda ovako: „Šta će nam više Srba. Država ni sa ovoliko nas ne zna šta će”, „Srpkinje, rađajte junake. Kukavica već imamo dovoljno”, „Nekada se bitka za bebe odvijala prsa u prsa”, „Srba bi bilo nešto više kad bi Jugoslovenima došlo iz Jajca u Zenicu”. Kriminal je, takođe, neizbežna tema: „Pored putne, carinske i građevinske, imamo dosta i nevladinih mafija”, „Policija mudro čeka da kriminalci istrebe mafijaše”, „Treba birati hrabre političare koji će javno da se viđaju sa kriminalcima, a ne krišom”, „Taj kriminalac je dvostruka ličnost: šuruje i sa vlastima, i sa opozicijom”, „Kod nas samo mafija ima međunarodni ugled”.

Knjigu završava rečima: „Moje je bilo da pišem, a oni iz Nobelovog komiteta ako me se sete – sete”.

Penzionerske dane provodi, objašnjava, upražnjavajući borilačku veštinu zvanu – satira. I to, naglašava, samo u samoodbrani.