Islam je sustanar Evrope

Profesor Darko Tanasković, naš vodeći stručnjak za islam i ambasador Srbije u Vatikanu, boravio je ovih dana u Beogradu. Za to vreme naš ugledni orijentalista i diplomata promovisao je dve izuzetne knjige (za obe pisao pogovore): "Senke džihada", Srđe Trifkovića, i deset ogleda kardinala Tomaša Špidilka pod nazivom "Na izvorima Evrope". Za "Politiku" profesor Tanasković govori o afirmaciji hrišćanskih vrednosti u Evropi, ratu u Iraku, značaju posete pape Benedikta Šesnaestog Turskoj, odnosu Vatikana prema rešavanju statusa Kosova i Metohije.

• Koliko je današnja sekularizovana Evropa svesna da jedino povratak hrišćanskim vrednostima može biti efikasna brana radikalnom islamu?

– Iako su uopštavanja, po definiciji, nepreporučljiva, rekao bih da i Evropa i, uslovno rečeno, islam u savremenom svetu na raskršću imaju ozbiljne probleme s vlastitim civilizacijskim identitetom. Proces globalizacije, zasnovan na planetarizaciji jednog određenog misaonog i društvenog modela, ali i snažno i neodoljivo nastupanje novih i obnovljenih sila na svetskoj sceni, (pre)veliki su izazovi i za Evropu i za islam. Iako ekspanzivni (prvenstveno u demografskom smislu) i delom radikalizovani islam neosporno jeste aktuelan evropski problem, on nikako nije njen "neprijatelj broj jedan", već pre nelagodno ogledalo sopstvene pometenosti i neodlučnosti. Vaspostavljanje, na novim epohalnim osnovama, poremećene ravnoteže između tradicionalnih (a to znači i hrišćanskih) vrednosti na kojima je vekovima počivao njen prepoznatljiv identitet, i otvaranja duhu i zahtevima savremenosti i budućnosti, preka je potreba Evrope ozbiljno rastočene do osionosti samouverenim nihilizmom (u smislu u kome na to upozorava profesor Mihailo Đurić).

• Zapadna elita smatra da je moguće imati reformisani islam za globalnog suseda, ali kako to postići danas kada uglavnom radikalni muslimani dominiraju životom islamskih zajednica. Jedno istraživanje u Velikoj Britaniji pokazuje da 45 odsto tamošnjih muslimana želi da živi po šerijatskom pravu, a 12 odsto mladih podržava terorističke grupe?

– Islam nije samo globalni, već i prvi sused Evrope, a sve više je i njen stanar ili, možda tačnije, sustanar. Nema sumnje da bi bilo krajnje poželjno kad bi se evropski muslimani, a pod njihovim uticajem eventualno i oni van Evrope, iznutra transformisali i trajno opredelili za demokratski, pluralistički i sekularni model društvene zajednice, ono što neki nazivaju "evroislamom". Postoji nemalo muslimana koji se objektivno tako i opredeljuju i razložno je podržavati ih, što vlade pojedinih evropskih država programski i čine. Sve to, međutim, ne ide lako... Ekstremisti su, kao i obično, glasniji od umerenih. Balkanski muslimani (koji se neopravdano retko pominju kad se govori o islamu u Evropi!) istorijski, socijalno, kulturno i mentalitetno verovatno su najbliži ostvarivanju skladnog spoja između očuvanja svog islamskog identiteta i građanskog integrisanja u pretežno nemuslimansko okruženje.

Ne bi bilo mudro dozvoliti da evidentne pojave islamističke radikalizacije osujete kretanje ka takvoj, u mnogo čemu jednom već dosegnutoj, civilizacijskoj sintezi i ojačaju prilično snažnu argumentaciju skeptika u pogledu kompatibilnosti islama i nekih temeljnih vrednosti na kojima počiva evropska kuća. Uz nužnu pretpostavku punog i doslednog uvažavanja njihovog prava na različitost, smer kretanja ipak presudno zavisi od izbora koji će napraviti sami muslimani. Ne stoji li, uostalom, i u izvornoj reči islama da "Alah neće promeniti stanje jednog naroda, sve dok taj narod ne promeni sam sebe".

• Kako danas ocenjujete odnos hrišćanstva i islama. Da li je papa Benedikt Šesnaesti svojom posetom Turskoj uspeo da izgladi nesporazum zbog govora u Regenzburgu 10. septembra 2006. godine kada je u citirao reči vizantijskog cara Manojla Drugog Paleologa o Muhamedu zbog čega je bio oštro kritikovan u islamskom svetu?

– Reč je o krajnje složenoj problematici koja i po karakteru i po dubini daleko prevazilazi nivo "nesporazuma" i "otklanjanja nesporazuma". Nema sumnje da su papina poseta Turskoj i njegovo držanje tokom kretanja kroz muslimansku sredinu doprineli ublažavanju akutne zategnutosti i smirivanju površine uzburkanih voda hrišćansko-muslimanskih odnosa.

• Rat protiv terora u Iraku ne samo da ne daje rezultate, već sve više sukobljava dve islamske zajednice sunite i šiite. Otkuda tolika netrpeljivost među njima?

– Netrpeljivost je istorijska, duboka i, u osnovi je, od samog raskola u ranom islamu, uvek bila više politička nego doktrinarna. Ona je u Iraku neoprezno, nesvesno ili, pak, sasvim svesno, podstaknuta i raspaljena ratom, deklarativno "protiv terorizma", a čiji se stvarni motivi, priroda i cilj sve više i šire doživljavaju kao krajnje sporni i protivrečni.

• Već pet godina ste ambasador pri Svetoj stolici. Da li se može dogoditi da, posle raspada državne zajednice Srbije i Crne Gore, papa poseti pre Podgoricu nego Beograd, budući da i Crna Gora sada ima svog ambasadora u Vatikanu?

– Program ovogodišnjih poseta pape Benedikta XVI uglavnom je već utvrđen i obelodanjen. Među najavljenim destinacijama nema, koliko mi je poznato, ni Srbije, ni Crne Gore. Uopšte, isprazno je, a za jednog ambasadora akreditovanog pri Svetoj stolici i krajnje neprimereno, baviti se neosnovanim spekulacijama koje bi morao podrazumevati odgovor na vaše pitanje. Ono je, ipak, korisno, jer mi pruža priliku da ponovim svoje, u više navrata iznošeno, uverenje da se preteranim, katkad i opsesivnim, medijskim insistiranjem na temi papine posete Srbiji ne doprinosi, poslednjih godina srećom stabilizovanoj uzlaznoj liniji ozbiljnog teološkog dijaloga pravoslavnih i katoličkih bogoslova i ukupnom jačanju poverenja između dveju hrišćanskih crkava i njihovih vernika, za šta se, inače, Benedikt XVI od početka svog pontifikata dosledno zalaže.

• Kakav je stav Vatikana povodom Ahtisarijevog plana za rešavanje statusa Kosova i Metohije?

– Nije u prirodi spoljne politike Vatikana da se, sem sasvim izuzetno, kad za to postoje naročiti razlozi ili interesi, izričito izjašnjava o političkim dokumentima, pogotovo faznim i spornim, kakav je Ahtisarijev predlog. Načelno, Sveta stolica daje prednost nastavku pregovora, dolaženja do kompromisnog rešenja, bez nametanja, uz "uvažavanje legitimnih očekivanja i prava svih na Kosovu i Metohiji", što je formulacija iz papinog novogodišnjeg obraćanja članovima diplomatskog kora akreditovanog u Vatikanu.

• S papom Jovanom Pavlom Drugim ste imali dva susreta. Da li ste do sada imali kontakte s Benediktom Šesnaestim?

– Po prirodi svog posla, a s obzirom na vatikanski ceremonijalom utvrđeni kalendar i vrstu diplomatskih obaveza, svaki ambasador pri Svetoj stolici godišnje ima nekoliko kratkih, protokolarnih susreta s papom, pa sam ih imao i ja. Tu su, zatim, i prilike koje stvaraju posete najviših državnih zvaničnika Vatikanu i njihove audijencije kod poglavara Rimokatoličke crkve. A takvih poseta je iz Jugoslavije (Srbije i Crne Gore) Srbije tokom mog mandata bilo srazmerno mnogo. S kardinalom Jozefom Racingerom sam pre njegovog izbora za papu jednom razgovarao i duže i sadržajnije. Taj razgovor mi je ostao u živoj uspomeni.