Kosovska kletva

Radikala opet nema u pregovaračkom timu za Kosovo i Metohiju. I ranije je bilo teško objasniti zašto ih nije bilo u njemu posle usvajanja Rezolucije o Kosovu i Metohiji. I tada su bili stranka sa najviše poslanika u Skupštini, ali objašnjavalo se da vlada određuje pregovarački tim, ona vodi politiku.

To je bilo zvanično tumačenje. Nezvanično se govorkalo da bi radikali u pregovaračkom timu bili prst u oko Zapadu. Ne treba i time da ih nerviramo, kada Kosovo visi o končiću, kada se očekuje presuda po bosanskoj tužbi, kada se u pola glasa prekraja dejtonska Bosna i Hercegovina...

Ali, sada su radikali i dalje najjača stranka, a vlade nema i ko zna da li će je biti.

Tomislav Nikolić, zamenik predsednika SRS-a, lakonski objašnjava da radikalima niko nije ponudio da budu u pregovaračkom timu. "Skupština je ovlastila vladu da sastavi pregovarački tim, a oni su rezonovali da bi im mi samo pokvarili pregovore. Oni hoće da budu prijatelji sa Evropskom  unijom, a njihovi prijatelji nam otimaju Kosovo i Metohiju. Ako bi predlog bio nezavisnost Kosova ja bih se sa pregovora odmah vratio, a ne bih pričao kakvo će zdravstvo biti na Kosovu".

Pa što se ne bune, što se ne otimaju za to mesto kada već Nikolić tvrdi da "u nezavisnom Kosovu Srbi neće živeti, jer će im glava visiti o koncu"? "Izgleda da su od EU dobili nalog da ne budemo u pregovaračkom timu", kaže Nikolić.

On se ne slaže s konstatacijom da to njihovu poziciju čini lagodnom i odgovara da i drugi mogu da izostanu sa pregovora, pa da budu u lagodnoj poziciji. Ipak, kaže: "Da smo bili u pregovaračkom timu rekli bi da smo mi krivi za ovo što se dešava." Nikolić odbacuje i drugu tvrdnju da je Kosovo izgubljeno posle rata u koji je ušla socijalističko-julovsko-radikalska vlada.

"Kosovo nije bilo izgubljeno dok smo mi bili na vlasti. To je bila bolja pozicija. Nove vlasti nikada nisu prigovorile na kršenje Rezolucije 1244. Nisu jer mole EU da uđu u njihovo društvo. Ćute osam godina pod izgovorom da ćemo ući u EU. I tako smo izgubili Kosovo a nismo ušli u EU", kaže Nikolić.

Istini za volju, profesor Kosta Čavoški profesor Pravnog fakulteta, koji deli stav radikala da je bolje da ne uđemo u Evropu nego da uđemo bez Kosova, kaže da to što su SPS i SRS 1998. godine pristali na zabranu da naši avioni lete nad Kosovom, jeste po tadašnjem ustavu odricanje od suvereniteta i teritorijalnog integriteta. Ali, smatra Čavoški,  kumanovski pristanak na povlačenje vojske i policije nije kapitulacija, jer je hiljadu vojnika moglo da se vrati, ali nova vlast nije to učinila.

Dr Milica Delević-Đilas sa FPN-a  ne deli stavove Nikolića i Čavoškog o krivici postmiloševićevskih vlada. "Vlasti posle 2000. godine jesu za povoljno rešenje problema  Kosova i Metohije, ali nisu uložile dovoljan napor da SRS-u i SPS-u pripišu gubitak Kosova. Teško je sada preokrenuti stanje koje je nasleđeno, ali treba stvoriti klimu i reći ko je odgovoran za Kosovo".

Milan St. Protić,  istoričar, kaže: "Niko neće da kaže da je problem Kosova poraz politike devedesetih godina, već se govori da vlast nije ništa uradila za ovih sedam godina."

Ne sporeći pravo  da svaka stranka ima slobodu da li će učestvovati u pregovorima ili ne i tvrdeći da vlada – a ne Skupština – treba da napravi pregovarački tim,  Milan St. Protić ovako opisuje bežanje od odgovornosti: "Traži se nasilno jedinstvo. Ako se stranke ne razlikuju po krupnim pitanjima, onda nema demokratije. Nemamo vladu jer je G 17 plus izašao iz nje, a zatim je donet Ustav i održani su izbori. Skupština je preuzela odgovornost za izvršnu vlast kojoj pripadaju i pregovori. Sadašnja vlada ne odgovara nikome."

Bežanje od odgovornosti je, po mišljenju Protića,  i to što niko narod ne suočava sa realnim stanjem. "Pozivanje na međunarodno pravo je jalovo. Kada je UN osnovan bilo je 45 – 46 država, a sada je 192 i treba postaviti pitanje kako su one stvarane. Morale su da se menjaju neke granice. Niko ne kaže da su Albanci učestvovali na izborima imali bi poslanički klub kao radikali."

Verujući da vlasti izbegavaju da javnosti kažu kako stoje stvari, zarad svoje popularnosti i budućih izbora, Protić kaže: "Setimo se kako je De Gol priznao narodu da nema ništa od Alžira, ali za to je potrebna ozbiljna, odgovorna i hrabra politika".

Možemo da se setimo i kako je Zoran Đinđić žrtvovao svoju popularnost zbog budućnosti građana Srbije hapseći Slobodana Miloševića i kako se krajem 2002. suočio sa problemom Kosova izazivajući opšte neshvatanje političke elite.