Ćelije pišu romane

Sudeći prema medijskim najavama, još jedan "stanovnik" beogradskog Centralnog zatvora postaće uskoro pisac knjige. Posle Milorada Ulemeka Legije, koji je u ćeliji napisao tri romana i jednu zbirku pripovedaka, književnim vodama zaploviće i Kristijan Golubović, osuđen na četiri i po godine zatvora zbog iznude i nedozvoljenog posedovanja oružja.

U nedavnom intervjuu objavljenom na jagodinskoj televiziji "Palma plus" Golubović je najavio da će uskoro izdati autobiografski roman. Ako sve bude po planu, to štivo bi moglo da bude neka vrsta priče o evropskim zatvorima, budući da je Kristijan trećinu svog života proveo iza rešetaka u nekoliko država.

Kristijanov dugogodišnji prijatelj Milorad Ulemek do sada je napisao knjige "Gvozdeni rov", "Legionar", "Momci iz Brazila" i "Juda: Roman o prijateljstvu". Poslednje Legijino delo štampano je u tiražu od svega 2.000 primeraka, što je u odnosu na prvo (70.000 tiraž) očigledan pad popularnosti Ulemekovog stvaralaštva. U koliko primeraka će biti štampana Kristijanova knjiga, za sada je nepoznato.

Psiholog profesor dr Žarko Trebješanin nema izričito negativan stav prema delima koja nastaju iz pera osuđenika i "proverenih" kriminalaca, niti smatra da ta štiva treba zabranjivati ili im onemogućiti da se pojave u knjižarama.

– Takva dela imaju pre svega saznajni karakter sa stanovišta onoga ko se bavi analizom neke pojave – kaže Trebješanin. – Primera radi, kada je reč o izučavanju antisemitizma i nacionalsocijalizma svakako je nezamenjivi materijal Hitlerov "Majn kampf". Lično bih voleo da pročitam Legijinu autobiografiju, između ostalog, da vidim kako uopšte nastaje takav čovek.

Istovremeno, profesor Trebješanin negativno ocenjuje činjenicu da za izvestan broj čitalaca autori ovih knjiga mogu da postanu uzori i predmeti identifikacije. Kada se govori o autentičnosti "zatvorskih priča", Trebješanin kaže da tu ne treba imati neke iluzije jer je jasno da je reč o polupismenim ljudima čiji je najviši podvig otprilike poslednji pismeni zadatak koji su sastavili u osnovnoj školi.

– Sve se to radi uz pomoć advokata, ili, recimo, novinara. Nije tajna da i političari angažuju publiciste kada pišu svoje memoare – kaže Trebješanin.

Pisanje iza zatvorskih rešetaka nije novost. Zna se da veliki broj osuđenika ili pritvorenika pišu dnevnike, poeziju i drugo, ali ta štiva ipak retko završavaju u koricama knjiga.

Takođe, poznat je i slučaj Isa Lera Džambe, jednog od poslednjih iz plejade takozvanih žestokih momaka podzemlja koji je bez traga nestao početkom devedesetih godina prošlog veka. Istražujući šta mu se dogodilo novinari "Politike" došli su svojevremeno u posed njegovog rukopisa pod naslovom "Put do kriminala bez povratka" u kome je čuveni Dorćolac opisao svoje grehe, savetujući potencijalne čitaoce da nikada ne ulaze u "kolo" koje se zove kriminal, jer iz njega nema laganog izlaska. Džambine beleške, međutim, nikada nisu publikovane.