Putovanje kao izazov

Dragan Velikić je pisac u čijem se delu već duže vreme jasno prepoznaju neke konstante.

To su pre svega građansko obzorje srednjoevropske orijentacije, potom toponimski četvorougao Istra–Beograd–Budimpešta–Beč kao prostor kroz koji se njegovi junaci kreću, naglašena metaforičnost kao i „velikićevska” poređenja i sintagme. Čista naracija kojoj teže ulančane rečenice njegovog proznog dela time dobija „ubode”, svojevrsne injekcije doziranog koncentrata poetskog stila.

Sledeći svoju strast za originalnim stilskim figurama, Dragan Velikić svom novom romanu namenjuje metaforični naslov, Bonavija, „srećan put”. Istovremeno, Bonavija je ime čuvenog riječkog hotela u kome će se odigrati jedno poglavlje romana sa autobiografskim detaljima iz života samog autora.

Čitalac nije pozvan da detektivski otkriva činjenične istine iz realnog piščevog života, te je poslovično lišen spoznaje koliko je književnom liku koji nosi ime autora sam pisac podario sopstvenih autobiografskih činjenica. Zato ovo poglavlje, donekle zagonetno, a možda i nepotrebno, „pluta” neusidreno u moru drugih, sa čitaočeve tačke gledišta, izmaštanih poglavlja o fiktivnim sudbinama.

Veza između romanesknog i stvarnosnog se ionako ostvaruje na druge načine u ovom romanu: sudbine emigranata, ljudi koji su otišavši iz zemlje ne toliko svojom voljom, koliko naterani da je napuste u potrazi za smirenijim i humanijim životom od onoga koji se nudio devedesetih, ovde su ocrtane kratkim ali efektnim potezima. Velikić ovo čvorište na kome se vezuju fikcija i dokumentarno, ne želeći da piše aktuelni roman hroniku s tezom, pomera na sporedni kolosek nudeći kao pandan liku emigrantkinje, omaž pesniku, Raši Livadi, kome je u verovanju da čovek izmeštanjem neće ništa promeniti, Zemun gde je živeo i radio, bio centar sveta.

Između ova dva suprotstavljena stava, pravi odgovori se pronalaze u biografijama ostalih likova, čiji su životi zapravo putovanja i u bukvalnom i u metaforičkom smislu. Oni posredno povlađuju mišljenju po kome se životom plovi, a još češće pluta i stiže tamo kuda sudbina, sticaj okolnosti ili slučaj nanesu, bez prave mogućnosti da se uvek kormilari na jasno zacrtanom pravcu. Stoga i prezime Kapetanović koje Velikić bira svome glavnom junaku, još jednom piscu iz sada već prilično obimnog spiska pisaca-junaka njegovih romana, odgovarajuće naleže na ovaj lik večitog marginalca, pisca u nastajanju koji želi da stvori delo od samih margina, nebitnih i sporednih zapažanja za koje veruje da bolje opisuju od čega se život zapravo sastoji.

I u stilu pisanja i načinu života glavnog junaka prepoznatljiva je Velikićeva poetika, prividni sukob između nebitnog i suštinskog što se na produktivan način spajaju u istom cilju: kroz džojsovsko posmatranje i beleženje konkretnog detalja doći do apstraktnog. U romanu Bonavija ovo nastojanje je upečatljivo: od dela u nastajanju Marka Kapetanovića (kapetana bez jasnog kursa), naslovljenog kao Tranzit (“...jer čitav život je tranzit“), koje objedinjuje putopis, bedeker, dnevnik, savetnik i roman, do praćenja sudbina, do sada najvećeg broja junaka kojih se Velikić u nekom svom romanu ikada poduhvatio.

I taj poduhvat se isplatio jer, koliko god se činilo da je likovima namenjena sudbina „plutanja“ kroz sopstvene biografije mogla naškoditi, Velikić je darujući im „običnost“ egzistencija neutemeljenih ljudi i ukrštajući ih na neobične načine uz pomoć brojnih koincidencija na širokom temporalnom (od ranih pedesetih godina prošlog veka do danas) i toponimskom planu (pomenuti prostor srednje Evrope), uspeo da likove načini životnim i uzbudljivim.

Stavljajući ih u kontekst priče o propasti jedne generacije intelektualaca koja je devedesetih nestala iz zemlje sticajem poznatih okolnosti, Velikić je izbegao i Scilu prenaglašene politizacije, a da se nije lišio aktuelnog konteksta, i Haribdu muzilovski zamišljenih ljudi bez svojstava koje smo već imali prilike da čitamo u njegovim prethodnim delima, a koji kao da iz romana u roman postaju sve punokrvniji i sve bliži nama samima.