Kad Francuska odaje počast

Specijalno za "Politiku" od dopisnika Tanjuga
Jedan od retkih gradova u svetu koji su u dvestagodišnjoj istoriji dodele Legije časti dobio ovo najveće odlikovanje Francuske je – Beograd. Bilo je to 1920. godine, kada je Francuska želela da oda počast gradu "koji je bio jedna od prvih žrtava Velikog rata", ali koji, uprkos bombardovanju i vojnoj nadmoći neprijatelja "nije ustuknuo (…) pokazavši izuzetnu hrabrost".

Ukupno 68 gradova dobilo je Legiju časti, od kojih četiri van Francuske. Pored Beograda to su Lijež 1914, Luksemburg 1957. i Staljingrad 1984. godine.

Odlikovanja ministarstava

Ovo najčuvenije francusko odlikovanje, koje je 1802. godine ustanovio Napoleon Bonaparta, dodeljuje se prevashodno pojedincima koji su se posebno istakli svojom hrabrošću, talentom, vrlinama ili doprinosom u vojnom ili civilnom domenu. Za zasluge u civilnoj službi Legija časti se dodeljuje tri puta godišnje, 1. januara, za Uskrs i 14. jula, nacionalni praznik, a za vojne zasluge početkom jula. Godišnja kvota je velika – primera radi, 1996. godine dodeljeno je 115.000 Legija časti, od 125.000, koliko je bilo predviđeno.

Francuska nacionalna odlikovanja, inače, imaju tri reda: vitez-komandant, oficir i vitez, a kod Legije časti postoje i dva visoka zvanja – Veliki oficir i Veliki krst. Za razliku od nagrada, za odlikovanja se po pravilu ne kandiduje, već državne institucije predlažu predsedniku Republike one za koje smatraju da ih zaslužuju. Za nacionalna ordenja ne mogu biti predloženi članovi parlamenta, međunarodni funkcioneri i članovi kabineta političara dok im traje mandat.

– Bio sam iznenađen kad me je pozvao francuski ambasador u Unesku da me pita da li sam pročitao listu onih koji su dekretom predsednika Republike odlikovani Legijom časti, a  koju je objavio "Figaro". Na njoj je bilo i moje ime – kaže Dragoljub Najman, ambasador Srbije pri Unesku, koji je postao vitez Legije časti za rad u oblasti međunarodne saradnje, kao i njegov otac, beogradski arhitekta koji je orden dobio 1936. godine za projekat zgrade francuske ambasade u Beogradu.

Najman podseća da je jedan o prvih koji su nakon odlaska Slobodana Miloševića dobio Legiju časti bio profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Vojin Dimitrijević.

Pored Legije časti postoje još dve kategorije nacionalnih odlikovanja: Vojna medalja koju je 1852. ustanovio Napoleon III za vojnike koji su se istakli u borbi, i Nacionalni orden za zasluge, koji je ustanovio general Šarl de Gol 1963. godine. Ovaj orden je otvorio put odlikovanjima koja dodeljuju francuska ministarstva – kulture (u domenu lepih umetnosti i književnosti), obrazovanja (za učitelje i profesore), odbrane (za zasluge u mornarici) i poljoprivrede (za doprinos u ovoj oblasti).

– De Gol je uspeo da podigne autoritet Legije časti time što je uveo Nacionalni orden za zasluge sa istim zvanjima kao Legija časti, ali koji je po protokolu posle nje. Tako je smanjio broj onih koji mogu da dobiju Legiju časti – objašnjava Najman.

Nacionalni orden za zasluge je na kraju svog mandata dobio i bivši ambasador Srbije i Crne Gore u Francuskoj Radomir Diklić.

Važnost priznanja u kulturi

Imaju  li ova odlikovanja isti značaj danas kao što su imala, recimo, do pre II svetskog rata?

Dodeljivanje Velikog krsta Legije časti ruskom predsedniku Vladimiru Putinu, koga je prošlog septembra odlikovao francuski šef države Žak Širak, izazvalo je veliko uzbuđenje u francuskoj javnosti (posebno među organizacijama za odbranu ljudskih prava kojima je ruski predsednik jedna od glavnih meta).

U domenu kulture, u kojem Francuska vidi jedan od snažnih faktora za širenje svog uticaja na međunarodnoj sceni, ordeni dodeljeni strancima naglašavaju ideju o kulturnoj različitosti za koju se Francuska bori u međunarodnim institucijama. Ovu dimenziju – kulturne različitosti – naglasio je ministar kulture Reno Donedije de Vabr uručujući, pre desetak dana, najviše odlikovanje Francuske u oblasti kulture Emiru Kusturici.

Za Kusturicu ovaj orden je "način da se Francuska afirmiše u svetu, povezujući stvaraoce u kulturi". Za Milorada Miškovića, dugogodišnjeg prvaka Pariskog baleta, koji je vitez za kulturu postao pre četrdesetak godina, orden Legije časti je "banalizovan". "On više nema veliko značenje jer svako može da ga dobije", kaže Mišković koji je, po odlasku u baletsku penziju, deset godina bio umetnički direktor i savetnik Uneska, a potom počasni predsednik Međunarodnog saveta za igru u ovoj organizaciji.

"Odlikovanje francuske države svojevremeno sam doživeo kao dug prema zemlji", kaže ovaj slavni baletski umetnik koji živi u Francuskoj od 1946. godine, ali do danas nije želeo da zameni srpski (jugoslovenski) pasoš nekim drugim.

Slikar Vladimir Veličković, nosilac najvišeg ordena za kulturu, kao i Kusturica, kaže da Legiju časti može da dobije svako ko se posebno istakne, "od zemljoradnika i vatrogasca do nobelovca". Veličković objašnjava da, nakon što su obavešteni o odlikovanju, francuski državljani sami kupuju orden i biraju ko će da im ga uruči. "Orden vam ne donosi poseban status u francuskom društvu. Čuvam ga u ormaru, a poneću ga na svečanom prijemu prilikom pristupanja u Akademiju nauka u proleće, kao što je to običaj", kaže Veličković koji je, dekretom predsednika Republike, postao francuski akademik decembra prošle godine.

"Odlikovanja u Francuskoj i dalje imaju veliki značaj, o čemu najbolje svedoči veliki pritisak na ministarstva. Kada je reč o nosiocima van Francuske, ona imaju veći značaj za one koji dolaze iz manjih zemalja, zato što se mnogo ređe dodeljuju", smatra Najman, koji znatan broj francuskih odlikovanja koja su dobili Srbi objašnjava tradicionalnim vezama sa Francuskom tokom dugog niza godina. "Francuzi su s vremena na vreme zaboravljali na te veze, ali one su uvek postojale", kaže Najman.

Primer koji to dobro ilustruje je i Aleksandar Saša Petrović, srpski reditelj čiji je život obeležila veza sa Francuskom. Petrović je prvi srpski filmski umetnik koji je 1969. godine dobio orden francuskog Ministarstva kulture.