Život pored dve "Jugoslavije"

Životno iskustvo i upečatljiv filmski rukopis Srdan Golubović, prevashodno, nosi iz ambijentalnog miljea Novog Beograda.
Reditelj čije je najnovije filmsko ostvarenje "Klopka", prošle nedelje, imalo svetsku premijeru na Berlinskom festivalu i sa kojim će svečano biti otvoren predstojeći FEST u Beogradu odrastao je u tom okruženju. Tačnije, njegovo poimanje sveta, do petnaeste godine, prostorno se ocrtavalo od "Fontane" do hotela "Jugoslavija".  

Granična rampa preko koje se, kaže, dalje nije smelo bila je Ulica Pariske komune, u delu prema paviljonima. Zabranjen grad u koji asistent Fakulteta dramskih umetnosti i reditelj izrazito staložene prirode, darivan finim, gospodskim realizmom, više fizički nego misaono, nije zalazio.

Filmski stvaralac koji se interesuje za čoveka i njegove moralne granice danas živi u  blizini Kalemegdana. Međutim, ostao je blizak razmišljanju da je Novi Beograd njegovo temeljno moralno i duhovno polazište. Mesto gde je oblikovao svoj umetnički karakter i senzibilitet.

Bioskop i hotel

Za reditelja je, ipak, evidentno da je Novi Beograd doživeo značajnu promenu. Postao je novi grad. Jer, lepota, primetiće reditelj, nije čisto estetska kategorija. Taj pojam on je pre spreman da podvede pod emotivnu ravan. To važi i za njemu najdražu ulicu.

– Palmira Toljatija se nalazi u blizini Opštine Novi Beograd. Kreće od "Energoprojekta" koji je predstavljao građevinsko čudo, ide pored starog "Merkatora". Na kraju je Dom zdravlja i stomatološka ambulanta. Ime je dobila po generalnom sekretaru italijanske Komunističke partije. Inače, u tom kraju, mnoge ulice su nosile imena komunističkih prvaka iz raznih zemalja. Sa druge strane hotela "Jugoslavija" bio je Bulevar Edvarda Kardelja, danas Nikole Tesle. Dok je Aleksinačkih rudara u mom detinjstvu bila ulica Georgija Deža, šefa rumunske Komunističke partije. Tu je negde i Ulica Otona Župančiča, slovenačkog pesnika, koji kao da je zalutao u svet komunističkih vođa. Moj život se kretao u tim okvirima. Odrastao sam u toj maloj ulici sa druge strane starog "Merkatora". Dve najvažnije institucije za mene bile su istoimeni hotel i bioskop – "Jugoslavija". Do 15. godine u tom bioskopu video sam gotovo sve filmove koje sam uopšte gledao. Novi Beograd je imao specifičnost koju je izgubio. Svi smo živeli ispred zgrade, na ulici. Deca nisu imala drugu zabavu nego da se druže. To više nije tako. U Novom Beogradu su živeli ljudi različitih socijalnih struktura. Zajedno sam išao u školu sa decom direktora, političara, fudbalera. Sitnih džeparoša i belosvetskih putnika do siromašnih crnpurastih mališana. Meni je to značilo. Tome, danas, mogu da zahvalim što imam otvoren odnos prema ljudima. Drago mi je i što Novi Beograd postaje veliki, mnogo je novih velikih banaka i firmi – mišljenja je reditelj.

Galantni i otvoreni

Kao čovek koji se opredelio da ceo život provede u ovom gradu zanima se za suštinske reforme vrednosnog sistema.

– Želim da živim u gradu gde su ljudi tolerantni, solidarni. Ratovi donose agresiju. Uvek se setim kako smo 80-ih bili otvoreno društvo. Kao narod smo se unekoliko promenili, ne poštujemo jedni druge. Beograd je preuzeo i mnoge negativne karakteristike megalopolisa. Pored toga, on je i jedini grad gde niko ne staje na pešačkom prelazu. Stanje duha jedne nacije vidljivo je upravo na ulici. Veliki pad, urušavanje moralnog sistema. Zadatak svih nas je da negativnu, ratobornu energiju pretvaramo u pozitivnu. Mi smo otvoreni, ponekad i previše, galantni. Volimo da budemo domaćini. Kao usisivač uvlačimo sve u sebe. To ima svoje dobre i loše strane. Imamo energiju koja je drugačija od ostalih evropskih naroda. Ali, u suštinskom smislu pripadamo evropskoj kulturi i to nam niko ne može oduzeti – kategoričan je reditelj. Svoje prijatelje iz evropskih zemalja on provodi kroz autentične skadarlijske kafane.

Iako sa majčine strane poreklom iz ugledne, građanske porodice, reditelj ne govori elitistički.

– Ta priča da neko ko dođe u ovaj grad da studira treba i da se vrati kući nije tačna. Početkom 90-ih imali smo ogromne migracije. Iz Beograda, koji je u tom trenutku imao dva miliona ljudi, otišlo je četiristo, ušlo šesto hiljada drugih ljudi. Došlo je do zamene milion ljudi. To je demografski šok koji bi teško preživeli i ekonomski stabilniji gradovi. Pridošlice ne mogu da menjaju karakter jednog grada, oni mogu da se prilagode postojećem sistemu vrednosti, duhu grada. I dodaju mu svežu krv  – mišljenja je Srdan Golubović.