Prava prijateljstva su retka

Mada ne verujem ni da će nas u budućnosti Evropa bratski prigrliti, ja se zalažem za to da se mi ekonomski, kulturno i politički povezujemo s Evropom i da preuzimamo od nje sve ono što je dobro, a toga zaista ima mnogo. Drugog puta osim evropskog za nas doista nema. Ali, ako sam za to da se ide ka Evropi i sa Evropom, takođe smatram da to treba činiti trezne glave. Romantična euforija o evroatlantskoj integraciji kao rešenju svih naših nevolja samo odvlači našu pažnju od rešavanja vlastitim snagama naših unutrašnjih problema.

Evropski političari sada često kažu da smo prijatelji. Ali, prava prijateljstva između pojedinaca su retka. Prijateljstva između naroda još su ređa. Prijateljstva između velikih i malih naroda ređa su još i od ovih. Prijateljstva između velikih naroda i malih, koji su istovremeno siromašni, bez stabilnih političkih ustanova – da li su uopšte moguća?

Ja sam pristalica evropskog liberalizma i nikad nisam kritikovao zapadni liberalizam kao takav, a pogotovo ne verujem da mu je nadmoćna neka slovensko-pravoslavna civilizacija. Što, naravno, ne znači da zemlje koje pripadaju toj civilizaciji nemaju šta da kažu i da ne mogu da naprave svoj doprinos napretku čovečanstva.

U zemljama savremene Evrope demokratija nije neposredno ugrožena. U poređenju s tim kakva je bila u prošlosti, Evropa izgleda veoma dobro. Ali, to nije velika pohvala, jer je istorija Evrope prepuna zla. U prošlom veku u Evropi, a i drugde u svetu, mnogi demokratski politički sistemi su uništeni, često s lakoćom, i više puta od nacionalističke desnice nego od radikalne levice. Zato za evropsku budućnost nema i ne može biti jemstva.

Vredi se podsetiti da su u dvadesetom veku i demokratske zemlje, a ne samo diktature, počinile velike grehove, kao što su rasizam i ugnjetavanje manjina, kolonijalizam i imperijalizam, brutalno vođenje ratova (na primer, bezobzirna bombardovanja). I njihovi grehovi propuštenja su teški. Mogle su, na primer, političkim pritiscima i bombardovanjem železničkih pruga da uspore i time znatno umanje holokaust, a u bližoj prošlosti da spreče ili ogromno smanje krvoproliće u Jugoslaviji – i to u različitim periodima i na različite načine (mada sigurno ne time što bi se suprotstavili samo Srbima, a pomagali Hrvate, muslimane i Albance, kako se često pretpostavlja na Zapadu). Demokratije su i krive zbog saradnje sa zlim režimima – ako je bilo opravdano za vreme Drugog svetskog rata biti u savezu sa Staljinom protiv Hitlera, nije bilo prave potrebe da se radi suzbijanja sovjetskog komunizma pomažu brojne desničarske diktature, a i poneke komunističke (Maova Kina, Pol Potovi Crveni Kmeri).

Zapadna demokratija će se očuvati samo ako nastavi da se razvija. A Evropa neće ostati ujedinjena, a pogotovo neće nastaviti da se dalje ujedinjuje, ako se ne bude trudila da svom ujedinjavanju da kulturni i duhovni smisao. Kultura, istorija i tradicija malih naroda kao što su Srbi ne smeju biti zapostavljeni. „Humanitarna intervencija” NATO-a na Kosovu bila je ne samo nedosledna – boreći se protiv isključivog i nasilnog srpskog nacionalizma omogućila je punu pobedu ne bitno različitog albanskog nacionalizma – već i slepa za vrednosti srpske istorije i pravoslavne vere, umetnosti i tradicije. Zato na Kosovu nije poražen samo srpski nacionalizam – za njim niko, posebno ne Srbi, ne bi trebalo da žali – već je i uništavana srpska kultura za kojom bi valjalo da tuguje čitav svet (uključujući i vođe NATO-a).

Do toga ne bi došlo da su se zapadni intelektualci, novinari i političari potrudili da razumeju šta Kosovo znači za Srbe i da su se udubili u srpsku epsku poeziju u kojoj se jadikuje nad porazom od strane Turaka Osmanlija u Kosovskoj bici 1389. Srpskim epskim pesmama divio se, na primer, Gete, a od naših savremenika Piter Levi, profesor poezije na Oksfordu i autor studija o Šekspiru, Tenisonu i Miltonu. Bez svojih crkava, manastira i istorijskih spomenika na Kosovu, proterani iz krajeva u kojima su nastale mnoge divne legende koje su im omogućile da očuvaju svest o sebi u vekovima pod tuđinskom vlašću, Srbi će biti ne samo duhovno osiromašeni (a to će posredno biti i Evropa i svet), već će i mnogo teže prihvatati modernu demokratiju.

(Deo eseja iz upravo objavljene knjige „Srbija posle ratova”, grupe autora, u izdanju nemačkog Zurkampa)