Od banalnog do užarenog nacionalizma
Svojevremeno je francuska reprezentacija u fudbalu bila prvak sveta. U toj reprezentaciji igrala su samo trojica belaca (golman Bartes, sadašnji selektor Blan i Didije Dešan), dok su ostali bili crnci i Arapi. Nimalo iznenađujuće, samo trojica belih Francuza su pevala himnu. U patriotizam ostalih sumnjao je Žan Mari le Pen, vođ Nacionalnog fronta, stranke krajnje desnice. Smatrao je da nema mesta u reprezentaciji onima koji ne pevaju „Marseljezu”. Srećom po francusku reprezentaciju, Le Pena nisu poslušali, pa je tadašnji predsednik Žak Širak mogao punim plućima, dok je na grudima nosio dres „trikolora” ispod sakoa, pevati „Marseljezu” u Parku prinčeva i proslavljati titulu prvaka sveta.
Ovaj prizor kada predsednik Francuske proslavljajući titulu peva himnu zajedno sa svojim sugrađanima spada u banalni nacionalizam, kako ga određuje Majkl Bilig, britanski socijalni psiholog. Naime, banalni nacionalizam se razlikuje od užarenog nacionalizma jednog Le Pena po tome što je normalizovan, svakodnevan, ušao je u podsvest, prima se zdravo za gotovo, proizvod je zdravog razuma koji se ne preispituje. Sportske priredbe su otuda idealan poligon za njegovo ispoljavanje.
No, kao što i Bilig pokazuje, tanka je granica između banalnog i užarenog nacionalizma, pa jedan vrlo lako prelazi u drugi u kriznim vremenima. Dovoljno je setiti se udara Al Kaide po Svetskom trgovinskom centru i Pentagonu, pa shvatiti kako je banalni nacionalizam, koji se dotad, na primer, ispoljavao u đačkim jutarnjim izražavanjima odanosti nacionalnoj zastavi po školama, postao vrišteći nacionalizam koji je zahtevao kažnjavanje drugih zemalja, osvetu, dok je kačenje značaka sa američkom zastavom postalo patriotsko pitanje.
Kada stranac gleda gorepomenute primere francuskog i američkog nacionalizma lako mu je da shvati na čijoj strani je pravda i kome treba da budu upućene njegove simpatije. Francuski fudbaleri arapskog i afričkog porekla ili američki kritičari patriotskog pravdanja imperijalističkih akcija uživaju simpatije većeg dela sveta. Problem, međutim, nastaje kada valja uočiti banalni nacionalizam, koji preti da pređe u užareni, u „našoj” sredini. Tada preplavljujuća patriotska osećanja zamagljuju osećaj pravde, pa patriota postaje nedovoljno čovečna i pametna osoba.
Upravo se to dogodilo na jednoj od prvih utakmica koje je vodio novi selektor fudbalske reprezentacije Srbije Siniša Mihajlović. Nekada omiljeni igrač, sjajni bombarder s velikih razdaljina, ogrešio se o darovitog momka koji je svoju odanost republici čiji je građanin pokazao željom da igra u dresu sa državnim grbom (treba uočiti da se i u ovoj formulaciji krije banalni nacionalizam, jer dres sa državnim grbom, to jest jedna obična majica, dobija značaj svojevrsne zdravorazumski prihvaćene svetinje). Ova činjenica, međutim, nije bila dovoljna selektoru koji zahteva da svi igrači moraju pevati himnu. Ako izabranik iz nekog razloga neće da peva himnu, onda neće ni biti pozivan u reprezentaciju.
Odmah se javiše banalne patriote s podrškom selektoru, jer himna se svakako mora pevati. Možda bi trebalo pozvati Le Pena u Srbiju, jer ovde bi njegova kćer i on mogli imati više uspeha no u Francuskoj? Moguće je da bi i pisac ovih redaka, uzgred veliki ljubitelj važeće himne, mogao da bude pozvan u fudbalsku reprezentaciju Srbije. Nije neki fudbaler, malo je i omatorio za aktivno bavljenje fudbalom, ali veliki je rodoljub što dokazuje glasnim pevanjem himne kad god mu se ukaže prilika. Razume se, s njim fudbalska reprezentacija neće daleko dogurati, ali će pevački ojačati, i on će najzad ostvariti dečački san. Zašto bi se uostalom Srbija morala ugledati na Francusku? I ovako i onako, biće šampion sa sadašnjim čelnicima Fudbalskog saveza taman kao i „lider na Balkanu” (opsesije banalnih patriota) s postojećom političkom oligarhijom.
No, da je đavo odneo šalu pokazale su reakcije Bošnjaka u Srbiji. Povređeni su masovno, s razlogom, iako i ta povređenost pokazuje dominaciju nacionalizma među njima. Nešto što je započelo kao njegovo banalno ispoljavanje postalo je politički užareno pitanje. Može se pročitati u nekim sandžačkim sredstvima masovnog opštenja da nije slučajno što Bošnjaci daju prednost reprezentacijama BiH ili Turske nad reprezentacijom Srbije, jer potonja nije njihova zemlja, što i poslednji slučaj pokazuje. Paradoksalno, oni koji tu prednost daju nisu ni smatrali Srbiju svojom republikom, a onaj koji je takvom smatrao doživeo je da bude javno ponižen na zadovoljstvo onih prvih. Stoga poniženje mladog Adema Ljajića jeste poniženje svakog građanina i same republike.