Vrh i dno

Juče se na Pasuljanskim livadama dogodila strašna tragedija. Poginuli su ili teško ranjeni mladi ljudi, oni koji su bili budućnost srpske vojske. Maršal Žukov je napisao da su zbog loše obuke „u ratu gubici bolni, a u miru zastrašujući”.

Šta se dogodilo na livadama, i to na završnoj vežbi već gotovih oficira, spremnih da za nekoliko meseci pred skupštinom bace svoje šapke uvis, i krenu u trupu? Naravno da se i ovde, kao i u drugim strašnim slučajevima nemara, „faktor čovek” može pojmiti kao jedini uzrok nesreće.

Projektil koji je ostao u travi, nipošto nije tragična slučajnost. On je proizvod sistemske greške i one vrste arogantnog neznanja koji su proizvedeni u vrhovima ministarstva i vojske. Odatle je tragična infekcija distribuirana „komandnom linijom” u vidu formalne strogosti i realnog javašluka, neizbežne akumulacije teških propusta koji vode pravo u pogibiju.

Odbrana od takve stvarnosti sadržana je u fatalističkoj mantri „neće valjda”, a kad bude, tek onda se može videti platforma najtežih gubitaka: ona je sagrađena od materijala koji ne čuva ljude, i koji je ravnodušan prema njihovim sudbinama a uspavljuje čula onih koji grabe ministarske resore i druge visoke položaje.

Juče i danas i u nedogled, najteže je u familijama stradalih kadeta. Za njih, a umnogome i za sve druge, to je sumnja u svaku nadu, strah da se nešto slično ili još gore može ponoviti. Takva osećanja su opravdana, ma koliko se kome činilo da su mračna.

Grupa neposrednih oficira u Vojnoj akademiji je udaljena sa dužnosti „do okončanja istrage”. Tako je general Vuruna rekao na konferenciji za medije. To je, naravno, ona mera koja proizilazi iz odgovornosti starešina koji su dužni da od kadeta načine solidne profesionalce.

Vuruna nije rekao šta će biti sa njegovim položajem, jer očito je da obuka u Vojnoj akademiji nije bila dobra. I da još nije, jer da jeste, momci i devojke bili bi živi i zdravi. Da jeste, niko ne bi mogao da nosi opasan projektil po poligonu. To je posao za pirotehničare, a bezbednost ljudi na poligonima je prva stvar koja se uči na svakom kursu za desetare.

Ministar odbrane nije stigao da kaže kako vidi svoje mesto u sistemu koji vodi, u dnevnoj stranačkoj politici iz koje ne izlazi. I pada li mu na um dobrovoljni časni odlazak iz odbrane zemlje na neko lakše mesto.

Predsednik države (još) nije rekao šta će učiniti sa pozicijom načelnika Generalštaba, jer povodom loše obuke na najosetljivijem mestu za svaku vojsku, on ne može biti nedužan.

Za malu vojsku, kakva je naša, tragedija na Pasuljanskim livadama je katastrofa. To je metafora svega što nije dobro, i što se kozmetički doteruje samodopadljivim agitpropom i napadnim ministarskim političkim marketingom.

Nema rešenja ako se odgovornost za nesreću ne podeli od osnove do vrha, svakome prema zasluzi.

U srpskom političkom haosu, to je teško podeliti. Verujem da predsednik Nikolić zna da je taj posao ipak neizbežan. Vojna akademija školuje buduću elitu vojske. Svuda na svetu, kadeti se čuvaju kao najveća dragocenost, jer to i jesu. Ali pre svega rigoroznom obukom koja čuva život. Pročitajte ponovo šta o svemu beše rekao maršal Georgi Žukov. Bar je on znao o čemu govori.