Treba nam upaljeno svetlo

Slike iz opusa „Unutrašnja svetlost” beogradskog umetnika Milivoja Miška Pavlovića biće predstavljene na istoimenoj izložbi od 21. juna do 3. jula u Prodajnoj galeriji „Beograd”. Pavlovićeva dela nastajala u periodu od desetak i više godina pokazuju „prepoznatljiv tretman svetlosti, koja kao da izbija iz same slike”, kako u tekstu kataloga navodi Žaklina Ratković, viši kustos Muzeja savremene umetnosti u Beogradu. Milivoj Miško Pavlović je studije završio u Beogradu, a usavršavao se u Francuskoj. Osim slikarstvom, bavi se grafikom i ilustracijom, pedagog je na FLU, organizovao je izložbe francuskih umetnika u Srbiji i idejni je tvorac Bijenala studentskog kolaža. Nastojeći da drugim očima pogleda prostor u kom živimo, zaslužan je za „Zelene skulpture– žirafe” postavljene na Topčideru ili bioskulpture „Paun” i „Leptir” u Botaničkoj bašti.

O predstojećoj izložbi „Unutrašnja svetlost” Miško Pavlović u razgovoru za „Politiku” kaže:

– Zajednička nit ovog opusa jeste indirektno pozivanje na legende i mitove, ali i korišćenje citata umetničkih dela pređašnjih epoha. Ovaj ciklus nije nastajao kao svesna namera, već kao destilat višegodišnjeg unutrašnjeg dijaloga i traženja „svetla”. Ovo „svetlo” u nazivu izložbe ukazuje kako na prisustvo izvesnog „isijavanja” boje na mojim platnima, tako i na svetlo koje često tražimo u sebi kao pandan okolnom mraku. Stvaralački proces ima tu introspektivnu dimenziju, rekao bih kao izvesno buđenje ili osvešćivanje u toku ili posle samog kreativnog čina, kao kada se upali lampica. To traženje svetla je izuzetno važno. Od kreativnih ljudi zavisi koliko će u jednom društvu biti svetlosti ili tame...

O tome do kakvih saznanja je dovela mitologija kojom je bio motivisan i zašto je preispitivanje etabliranih simbola bilo izazov, umetnik objašnjava:

– Mitološke teme nisu moja posebna naklonost, ali budući da su one vanvremene i večne priče koje indirektno govore o ontološkoj, antropološkoj, socijalnoj i kulturalnoj dimenziji čoveka i čovečanstva, pogodne su za preispitivanje nekih etabliranih stavova i simbolike. Današnji mitovi koje stvara društvo konzumacije samo su izmenjeni mitovi davnašnjih vremena.

Umetniku je u ciklusu koji ćemo videti posebno draga slika „Lovor, jabuka i ruža”, a kako sam navodi „reč je o kombinovanoj predstavi antičke legende o Apolonu i Dafni sa srednjovekovnom prikazom Drveta saznanja između kojih je cvet ruže.

Grčki mit govori ne samo o pohoti nasilnog boga i nepristajanju žene da mu se potčini, već i o odbijanju Prirode da se povije Čoveku. Ako mit i predstavu raščlanimo, Apolon kao bog svetla, razuma i reda je oličenje muškog principa, dok je Dafne njemu sušta suprotnost: čulna, intuitivna i divlja ona se vraća prirodnom obliku i pretvara se u lovor.

Nasuprot ovoj sceni stoji Drvo saznanja sa zmijom i jabukom. Ono simbolički predstavlja test koji priroda nudi čoveku kako bi je spoznao i time spoznao sebe, od prirode same čovek je mnogo naučio, ali najčešće da bi je još bolje podjarmio i iskoristio... Zbog toga te dve predstave i mogu da stoje zajedno jer govore o istoj stvari. Ipak vizuelno, bila je potrebna fleka neke jake boje kako bi kompoziciju povezala na likovnom planu. Intuitivno sam znao da je u pitanju crvena boja, ali oblik mi se nije odmah nametnuo. Tek kasnije, kada je naslikan cvet ruže, shvatio sam da je on i simbolički dopunio moju nameru, jer je ruža simbol čistote, božanske ljubavi, Hristove patnje, filozofalna ruža mudrosti...”

Miško Pavlović se pored slikarstva bavi grafikom, ilustracijom, bioskulpturama, a ističe da ga trenutno zaokuplja, kao nastavak prethodnih ciklusa „o telu i duši” sintagma čovek-kavez.

– Istina, kavez je pre svega prepreka, barijera različitog porekla koja ne dopušta biću da se realizuje u potpunosti, a čovek ga najčešće sam stvara. Neke od tih „kaveza” nasleđujemo genetski, neki su nam socijalno nametnuti. Priča o čoveku – kavezu je zapravo priča o civilizaciji, ljudskoj rasi, predrasudama i strahovima, inhibicijama, stremljenjima. Želeo bih da se ova ideja realizuje i kao serija bioskulptura i kao nezavisni crtački i slikarski opus – kaže umetnik koji je i osnivač grupe TAT(„Topiary Art Trust”). Potom dodaje:

– Ova grupa koju osim mene još čine Nebojša Ereš i Dušan Marković je aktivna, do sada smo realizovali šest javnih projekata sa ukupno deset skulptura. Ono što je najviše obradovalo sugrađane u skorije vreme je restauracija i vraćanje polomljenih žirafa na Topčidersku zvezdu. One su imale tu nesreću da su ih od 2008. do prošle godine četiri puta rušili. To je taj mrak o kome sam govorio. Stvaranje novih skulptura i dela koje povezuju čoveka sa okolinom, kojom su umetnost i ljudski duh, dakle kultura u simbiozi sa prirodom, jeste jedno upaljeno svetlo.

Biljana Lijeskić