Model razbojnika
Osuđenik kome je suđeno za krivično delo razbojništva po članu 206 KZS obično je nezaposlen, bez zanimanja, vanredni učenik. Ako je iz unutrašnjosti živi u kući zidanoj od cigala od blata ili kao podstanar sa roditeljima koji su bez posla, ili sam kao beskućnik. Krivično delo je počinio s jednim ili više saučesnika, gde je neko od njih poznavao žrtve (učitelja harmonike, komšiju iz sela, gastarbajtere…). Kazne za krivično delo razbojništva koje se izriču u proseku su više od tri godine zatvora. Na izdržavanje kazne je uglavnom priveden iz nekog istražnog zatvora ili posle raspisane poternice, zbog izbegavanja izdržavanja kazne zatvora… Motiv krivičnog dela je uglavnom koristoljublje, a cilj su: novac, zlato, dukati, zlatne burme…
Ovaj „moderni hajduk” često potiče iz porodice u kojoj su roditelji razvedeni. Osuđeni je s majkom i sestrom prešao da živi u grad kao podstanar. „Potiče iz vanbračne zajednice, u kojoj su nefunkcionalni odnosi i odsustvo oca uticali da se ispolji delinkventno ponašanje. Roditelji su se razveli kada je osuđeni imao godinu dana…Prekinuta komunikacija sa ocem uspostavljena je od njegove sedamnaeste godine pa do pritvora, kada je otac definitivno prekinuo kontakte s problematičnim sinom”.
Otac je često i negativan uzor za identifikaciju, ali to može biti i neko od ostalih članova porodice, kao što su deda, ujak, stric. I neko od njih je kao mlad izdržavao kaznu zatvora, kod nas ili u inostranstvu. Otac ,,nikada nije imao vremena da priča sa sinom, sem kad se napije”. Otac je bio „težak alkoholičar” i fizički je maltretirao svoju suprugu, koja ga je više puta napuštala, ali se zbog dece vraćala kući.
I u školi je pravio probleme. Iz O. Š. je izbačen u sedmom razredu jer je ,,nastavnicu biologije, sa kojom je bio u sukobu, gađao saksijom sa cvećem, a prethodno je ponavljao razred zbog slabe ocene”. Roditelji imaju tolerantan stav prema prekidu njegovog školovanja.
Upisao je srednju ugostiteljsku školu koju je samo posle mesec dana „napustio” (izbačen) jer je u školu nosio pištolj.
Dešava se da je osuđeni izgubio status redovnog učenika jer je „u drugom razredu izbačen iz škole zbog tuče sa drugim učenikom kada je koristio nož”. Prilikom otimanja mobilnog telefona od maloletnika u ruci je držao „bokser”. Kada je obijao kiosk polomio je izlog metalnom šipkom. Teško krivično delo napada na menjačnicu čini tako što „stavlja kapuljaču na glavu, vadi nož na rasklapanje, prislanja sečivo na butinu radnici i kaže : Ne mrdaj , nemoj da si pisnula, izbošću te. Osuđeni za razbojništvo prilikom vršenja krivičnog dela obično su vikali: ,,Pucaću, daj sve što imaš”; ,,Izađi iz prodavnice, udaviću te”; „Daj pare”. Ima i komičnih situacija kada robusna prodavačica odgurne pištolj i kaže: ,,Ma kakve pare”.
Od oružja u ruci je sav mogući arsenal, počev od „pištolja replike” kao dečje igračke pa sve do pravog pištolja marke ,,tetejac”. Između su krateži, noževi, bejzbol palice, teg sa vage i slično. Oružje može biti i „pištolj – upaljač boje metala” koji je prislonio na slepoočnicu taksiste i naredio mu da zaustavi vozilo.
U odnosu prema žrtvi razbojnici su brutalni. Homoseksualci su idealne mete jer retko pružaju otpor. Kao žrtve razbojništva pojavljuju se i strani državljani, maloletnici, učenici osnovnih škola. Posebna kategorija predodređenih žrtava su žene koje obično rade same ili sa po jednom koleginicom u malim marketima, trafikama, pekarama, apotekama... „Moderni hajduci” svoja ,,dela” priznaju, uz napomenu da su kritičnog dana ili noći najčešće koristili ,,pištolje-replike”.
U odnosu prema počinjenom krivičnom delu uglavnom izražavaju verbalno kajanje.
Sociolog