Beznađe, bespuće i mogući izlaz

Prema poslednjim podacima iz novembra 2011. godine, stopa zaposlenosti u Srbiji kreće se oko nivoa od 35 odsto. To je procenat stanovništva starijeg od 15 godina koje ima kakav-takav posao. U tom pokazatelju sadržana je sva drama domaće ekonomije i sve što je o njenom stanju potrebno znati. Ova stopa odslikava beznađe i bespuće domaće ekonomske politike.

Poređenja radi, prosečna stopa zaposlenosti u Evropskoj uniji iznosi oko 64 odsto, s tim da ni u jednoj zemlji EU ta stopa, bar do 2011. godine, nije manja od 55 odsto.

Pad stope zaposlenosti u Srbiji je decenijski trend i nije uzrokovan svetskom ekonomskom krizom, već pre svega promašenom ekonomskom politikom. Ovu činjenicu država negira i pred njom stoji nemoćna i paralizovana.

U poslednjih jedanaest godina, Srbija je iscrpla sve recepte iz neoliberalnog arsenala. Privatizovan je najveći deo privrede – to nije pomoglo.

Strancima je prodato gotovo sve što su želeli da kupe, po cenama po kojima su to želeli – ni to nije pomoglo. Strancima se sada plaća i za svako otvoreno radno mesto – ni to ne pomaže.

Srbija je liberalizovala uvoz do besmisla, snizila i gotovo ukinula poreske stope na dobit – ni to nije pomoglo.

Finansijski prostor je prepušten stranim bankama, kao čudu znanja i vrline – ni to nije pomoglo.

Država, privreda i građani su se enormno zadužili, ogroman novac je ušao u Srbiju – ni to nije pomoglo.

Članovi partija, njihovi rođaci i prijatelji našli su uhlebljenje u državnim i paradržavnim institucijama, ili u državnim preduzećima. Došlo je do masovnog otvaranja nepotrebnih administrativnih radnih mesta – stopa zaposlenosti i dalje pada.

U okvirima vladajuće ekonomske paradigme, izlaza kao da nema. Ne vidi se način na koji se bilo kakav investicioni ciklus može pokrenuti, ne vidi se ko može biti generator privrednog rasta. Ekonomski sistem koji kontinuirano podstiče uvoz, trgovinu, zaduživanje i potrošnju, mora završiti baš tamo gde je Srbija danas.

Država Srbija se neobjašnjivo naivno, usred recesije, zakonski obavezala da će javni dug držati na nivou od 45 odsto BDP-a. Ovakvo ograničenje je neodrživo i njime je Srbija osuđena na novu, duboku recesiju.

Budžet se morao staviti pod kontrolu i to nije sporno, ali je ponuđeno rešenje sporno. Budžet (u nešto pojednostavljenoj podeli) ima dve komponente. Jedna je troškovna i odnosi se na finansiranje države, njenih funkcija i službi. Lavovski deo budžeta ide i na popunjavanje prazne kase penzionog fonda. Ove troškovne komponente budžeta se moraju ograničiti i sameriti prema ekonomskoj moći društva. Njih je imalo smisla vezati (procentualno) za visinu BDP-a.
Drugi, manji deo budžeta je razvojni, investicioni, i nikakvog razloga za njegovo normativno ograničavanje nije bilo – pogotovo ne u recesiji, pogotovo ne u državi u kojoj su svi segmenti infrastrukture (elektroprivreda, vodovod i kanalizacije, kanali za navodnjavanje, putevi, pruge itd.), nedopustivo zapušteni i traže hitna ulaganja.

Srbija će i u 2012. godini, po trenutnim prognozama, biti na samoj ivici recesije, sa stopom rasta oko nule. Ako se istraje na ograničavanju budžeta od 45 odsto BDP-a, to će značiti da od ozbiljnijih investicija u infrastrukturu nema ništa. Stopa zaposlenosti će ili padati ili stagnirati, a Srbija će samo dublje tonuti u kal, a možda i u anarhiju.

Prepreka državnom investiranju nije vezana samo za budžetsko ograničenje ili uslovljavanje Međunarodnog monetarnog fonda (MMF). Da bi država investirala potreban je novac, ali novca nema. Dotok kredita iz inostranstva je praktično zatvoren.

Banke su uglavnom nezainteresovane za finansiranje privrede, pogotovo dugoročno i investiciono. Uz to, i visina kamata destimuliše bilo kakvo dugoročno ulaganje. Banke najrađe pozajmljuju novac građanima u vidu keš kredita, ulažu u hartije od vrednosti Narodne banke koje nemaju nikakvu ekonomsku svrhu, ili finansiraju deficit budžeta. Nijedan od ovih oblika kreditiranja neće podstaći privredni rast.

Kako je finansijski sistem dominantno u stranim rukama, kako se krediti usmeravaju u skladu s interesima banaka, a ne potrebama razvoja Srbije, čini se da izlaza nema. Kao da je jedina alternativa u čekanju da se nešto dogodi – da „Fijat” proradi, da se volšebno pojavi neka nova velika investicija, da se uđe u EU. Po svemu sudeći, to čekanje je trenutno jedina strategija vlasti.

Ljubaznošću autora preuzeto sa bloga  http://nkatic.wordpress.com